Ispovest dekabriste Lunjina na sceni u Moskvi

Irkutsko akademsko dramsko pozorište „Nikolaj Ohlopkov“ predstavlja novi pogled na komad Edvarda Radzinskog „Lunjin ili Smrt Žaka“. Predstave se prikazuju u Centru Lepih umetnosti u Ambasadi Poljske u RF. Predstava, koju je pripremio režiser Genadije Šapošnjikov, posvećena je Mihailu Lunjinu (1878-1845) – učesniku u dekabrističkom pokretu.

- Ja, Mihail Sergejevič Lunjin, dvadeset godina sam proveo u zatvorima, na prinudnim mestima, i sad umirem u najstrašnijem zatvoru u Rusiji. Nisam se ponizio nijednom molbom, jer sam vas toliko prezirao, da vas nisam ni primećivao. I ovaj papir nije moje obraćanje vama. Nazvao bih ga svojom ispovešću.

Lunjinu je sudbina podarila život pun opasnosti i neverovatnih avantura. Za vreme Otadžbinskog rata 1812. godine ispoljio je neobičnu hrabrost i smelost i nagrađen je zlatnim mačem s natpisom „Za hrabrost“ u bici kod Borodina. Bio je blizak caru Aleksandru I i mnogi su predviđali da će imati sjajnu karijeru, ali je Lunjin napustio službu i samovoljno je otišao u Pariz gde je prihvaito revolucionarne ideje i upoznao se s filozofom, osnivačem škole utopijskog socijalizma Anrijem Sen-Simonom. Bio je jedan od osnivača i rukovodilaca Severnog društva dekabrista, kao i inicijator projekta careubistva. Pritom se Lunjin 1822. godine vratio u vojnu službu i postao je ađutant velikog kneza Konstantina Pavloviča u Varšavi.

Posle pobune dekabrista 14. decembra 1825. godine Lunjin se nalazio pod prismotrom u Varšavi, gde je i bio uhapšen. Osuđen je na 20 godina zatvora zbog toga što je „učestvovao u zaveri careubistva saglasnošću, u organizovanju pobune primanjem u tajno društvo članova i osnivanjem litografije radi izdavanja radova društva“. Posle zatvora živeo je u mestu prinudnog boravka u blizini Irkutska, a zatim je po nalogu Nikolaja I ponovo uhapšen i poslan na isto izdržavanje kazne.

Radnja predstave se odvija u zatvorskoj ćeliji. Lunjinu preostaje manje od tri sata života. On razmišlja o onome što je doživeo i proživeo, pokušava da shvati u ime čega je žrtvovao sve: ljubav, prijatelje, život. Njegovi razgovori sa samim sobom omogućavaju gledaocu da shvati smisao postupaka dekabrista, njihovih voljenih žena, pa čak i samog cara.

„Lunjin“ nije samo predstava, već i interaktivni eksperiment. Gledalac ne posmatra prosto radnju, već može da učestvuje u njoj, pa čak i da razgovara s glavnim junakom čiju ulogu igra sam režiser. Glavnu žensku ulogu dobila je poljska glumica Karolina Stefanska iz krakovskog Narodnog pozorišta.

Po rečima režisera Genadija Šapošnjikova,

Glavni zadatak u predstavi nije bila igra, već razmišljanje. Proživeti za sat i po vremena ceo život kako bi u tako kratkom segmentu vremena gledalac mogao da oseti snagu čoveka, sa svom njenom napetošću, ljubavlju, ljubomorom i žudnjom za oproštajem. Snagu, koju ljudi slede, kojoj veruju, koja je u stanju da podigne i da povede za sobom druge.

Armen Apresjan,