Stefan Milosavljević: "Direktna demokratija"

Plenum - sednica u kojoj učestvuju svi članovi Ono što smo često slušali poslednjih dana na medijima je stvaranje izvesnih Plenuma u BiH. Šta su ti plenumi i kako funkcionišu? Konsenzus je jedan od princiopa funkcionisanja Plenuma. Do konsezusa se može doći samo u relativno homogenim sredinama gde među učesnicima već postoji bazični konsenzus oko osnovnih verovanja. Konsenzus je veoma lako postignut na plenumima održavanim širom Federacije BiH, na kojima je oko hiljadu članova donelo jednoglasne odluke. Neke od odluka donešene na plenumu održanom u Sarajevu na kome je učestvovalo hiljadu članova su da je potrebno hitno uspostaviti vladu eksperata Kantona Sarajevo, sprovesti reviziju plata i beneficija javnih službenika, reviziju privatizacija javnih preduzeća u Kantonu Sarajevo. Javnosti je ostalo nepoznato ko je organizator plenuma koji se održavaju širom Federacije BiH. Plenumi se organizuju paralelno sa protestima u Federaciji BiH i zahtevi članova plenuma se podudaraju sa zahtevima protestanata. Grupa «Udar» koja se ističe među organizatorima i koordinatorima protesta u svom političkom manifestu ističe da je potrebno promeniti, ukinuti predstavnički i uvesti direktno demokratski princip vođenja države. Protestanti za trenutnu lošu socio-ekonomsku situaciju okrivljuju političke elite Federacije BiH i kao dugoročno rešenje nameću revolucionarnu promenu sistema. Oraganizacije koje zagovaraju revolucionarne pokrete na prostoru bivše SFRJ Na prostorima bivše SFRJ, iliti danas politički korektnog naziva region, tokom poslednjih nekoliko godina stvoreno je mnogo organizacija koje se bore protiv trenutnog političkog sistema. To su organizacije koje pripadaju Okupiraj Vol Strit projektu i pokretu Anonimus. Sa njima zajedno deluju i mnogi pojedinci kao što su hrvatski novinar Domagoj Margetić, srbsko-kanadski državljanin i reditelj Boris Malagurski, aktivista Nune Popović. Branko Dragaš se zalaže za raspuštanje svih državnih institucija, uvođenje države u bankrot i na kraju nametanje elektronske direktne demokratije. Organizacije pod sloganom „svi smo mi 99%“ deluju u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. Njihov glavni cilj je rušenje političkog i društvenog poretka u državama regiona. Oni krive političke elite da su nesposobne da vladaju u svojim državama. Rešenje vide u revoluciji koja će im oduzeti pravo da upravljaju državom i to pravo dati direktno narodima koji tu žive. Iako pripadaju svetskom pokretu, nejasno je kako se finansiraju, kako su organizovani i kome zapravo odgovaraju za svoj rad. Početak revolucionarne borbe je počeo pre nekoliko godina tokom kojih su ove organizacije praktično huškale građane država regiona protiv državnih institucija. Sledeći korak borbe protiv sistema je otpočet u Federaciji BiH u vidu masovnih protesta koji imaju za cilj da se sruše institucije Federacije BiH. Međunarodna zajednica pruža podršku demonstrantima jer se slaže sa njima da trenutno političko uređenje u BiH zasnivano na dejtonskom sporazumu nije funkcionalan i uzrok je nacionalne netrpeljivosti na Balkanu. Po stavovima zvaničnika EU to je veliki problem u EU i NATO integracijama država regiona i on mora biti rešen. Organizacije koje se zalažu za direktnu demokratiju stvorene su gotovo istovremeno u svim državama regiona, njihovo delovanje ima istovetne obrasce isključuje spontanost njihovog nastajanja. Kako funkcioniše «direktna demokratija»? Oblik direktne demokratije za koju se zalažu revolucionari trenutno ne funkcioniše ni u jednoj zemlji na svetu. Funkcioniše u Švajcarskim kantonima, koji su relativno male i relativno homogene zajednice. Ona se pokazala efikasnim sistemom vlasti u malim sredinama jer nije teško mobilisati nekoliko hiljada glasača da se odluče o nekom pitanju. Takođe Švajcarska kao država je uređena po sistemu predstavničke demokratije ali ponekad koristi mogućnosti direktne demokratije. To se dešava relativno retko, svega par puta godišnje. Domaći revolucionari žele da ukinu predstavnički sitem jer je po njima on uzrok svih problema sa kojima se društvo susreće. Oni žele elektronsku direktnu demokratiju. Ona bi funkcionisala tako što bi država svakom svom punoletnom građaninu obezbedila kompijuter i dala mu pravo da se izjasni o svakom zakonu. Time bi se sva vlast i odgovornost u državi prebacila sa političara direktno na građane. Zakoni bi se usvajali ako bi prosta većina građana sa njima bila saglasna, pored toga svaki građanin bi trpeo zakonske posledice u slučaju da ne želi da učestvuje u odlučivanju, tj glasanje bi bilo obavezno. Revolucionari planiraju da obuče svakog punoletnog građanina da rukuje kompjuterom i glasa. Efikasnost takve obuke je krajnje diskutabilna ali čak i da se ona izvede ostaju otvorena mnoga pitanja. Revolucionari žele da daju slobodu građanima da odlučuju a da pri tome nisu pitali građane šta oni o tome misle. Iako nude slobodu oni nameću svoja rešenja svim građanima bez obzira da li se slažu ili ne. Direktnom demokratijom se gubi svaka politička odgovornost. U hipotetičkom slučaju, u kome bi bio izglasan neki ekonomski zakon, koji bi za 6 meseci doveo do rasta cena na malo i velikog smanjenja kupovne moći građana, ne bi postojala individualna odgovornost predlagača nego bi odgovornost preuzeli oni koji bi trpeli posledice, tj. građani. U slučaju da se donese neki zakon koji će uticati da bude zaustavljena izgradnja Južnog Toka, ili prekinuti pregovori sa EU i time dovesti do sukobljenja države sa interesima svetskim sila, neće biti odgovoran predlagač koji je taj zakon predložio nego narod koji je glasao. Mediji imaju ogromnu ulogu u kreiranju javnog mnjenja, samim tim u direktno demokratskom sistemu bi imali ogromnu ulogu u donošenju zakona. Veoma je mali broj građana koji se razumeju u međunarodno pravo, ekonomiju, medicinu, policiju, vojsku i ostala državna pitanja i oni bi odluku o svojoj podršci nekom zakonu donosili na osnovu informacija koje bi dobili iz medija pre nego što bi čitali stručnu literaturu i upražnjavali obrazovanje. Mediji bi svojom uređivačkom politikom praktično uticali na donošenje zakona, jer je veoma lako manipulisati širokim narodnim masama. Populistički zakoni bi imali široku podršku i mogli bi lako prolaziti glasanje. U slučaju da se građani pokaju što su podržali neki predlog neće imati mogućnost da kazne one koji su ih prevarili, jer će to biti mediji a ne političari. Pravi krivci za donošenje zakona, koji bi doveli do nazadovanja društva, bi ostali sakriveni iza odluke naroda i imali bi jak alibi. Kome je u interesu demontiranje celokupnog sistema? Trenutni predstavnički sistem u Srbiji realno ne funkcioniše dobro, višestranačje u Srbiji postoji tek dve decenije i potrebno je vreme da se sistem uhoda. Institucije još nisu apsolutno nezavisne od politike i potrebno je osnaživati ih da rade svoj posao valjano i odgovorno (da li će sistem bivati bolji ili gori vremenom videćemo). Postignuti su neki napretci koji se olako shvataju. Prvi i osnovni je da je u Srbiji svaka vlast smenjiva, danas za razliku od doba komunizma postoji mnogo veća sloboda govora, ne postoji aktivni progon političkih neistomišljenika kao za vreme komunizma ili za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Korupcija je i dalje prisutna ali se vlast bar udostojava da o njoj javno govori i bar se deklarativno bori za njeno suzbijanje. Svetske sile, kao što su SAD i EU, imaju ogroman uticaj na balkanske političare, ali očigledno je da ni oni više ne mogu da sarađuju sa njima jer nisu zadovoljni kolikom brzinom izvršavaju naređenja. Nametanjem direktne demokratije bi oni bili sklonjeni i preko medija bi direkno preuzeli upravljanje našim državama. Na ovim prostorima su u prošlom veku izvedene dve revulucije, jedna veća i krvava - ukidanje monarhije i uvođenje komunizma -, i druga manja - u kojoj je uklonjen Slobodan Milošević kako bi zapad instalirao kooperativniju vlast. Ukoliko ova revolucija bude izvedena i trenutni poredak bio srušen, zapad bi još lakše manipulisao narodima na ovim prostorima a odgovornost i posledice bi trpeli sami građani. Rezultati tog projekta se već vide u Federaciji BiH gde građani izmanipulisani od strane obučenih revolucionara već rade na ukidanju institucija, a takođe pokušavaju da ukinu Dejtonski sporazum, najmanje u sopstvenom a najviše u interesu EU i SAD.