Ruske TV i sajtovi u takvom su naletu povodom Ukrajine da se njima bave NATO i Kongres SAD

Postao je čuven jedan politički nekorektan vic u kojem se govori kako dvojica ruskih tenkista sede na Krešćatiku (glavna ulica Kijeva), piju kafu i jedan od njih sa gorčinom kaže onom drugom: „Jedino mi je žao, što smo onda izgubili u informativnom ratu.”
        
Mi se, po navici, žalimo da gubimo informativni rat. Ali, to je greška. Mi ga u mnogo čemu dobijamo.
        
U Rusiji se očituje moćna konsolidacija društva. Nekoliko puta povećano je poverenje u ruske medije. U svetu nema jednodušne osude Rusije. Smatra se da su krivi imperijalni političari. Najviše optužuju Amerikance.
        
Čak i u Evropi, gde mediji EU zemalja vode snažnu antirusku kampanju, javno mnjenje uopšte ne podržava politiku svojih vlada povodom sankcija protiv Rusije. Ankete pokazuju da većina Evropljana istupa protiv konfrontacije sa Rusijom, oduševljavaju se Putinom i otvoreno govore da su lišeni mogućnosti da saznaju istinu o događajima u Ukrajini zbog neobjektivne politike svojih medija.
        
Svi ozbiljni analitičari i političari odlično znaju da je kijevski režim varvarski i da grubo krši ljudska prava.
        
Za poslednjih godinu dana ruski mediji, kao što su TV Vesti 24 i Russia Today, povećali su svoj auditorijum u čitavom svetu.
        
Ruski korisnici interneta i njihovi saveznici iz drugih zemalja toliko su aktivni da su predmet razmatranja na zasedanjima specijalnih komiteta NATO-a, Senata SAD i u parlamentima raznih zemalja.
        
Kako se suprotstaviti pobedničkoj ruskoj liniji u informativnom prostoru? To se u zapadnoj štampi aktivno razmatra.
        
Zasad je izmišljen samo jedan način: zabrana emitovanja ruskih TV kanala. Najdrskije zemlje već su ih isključile. Prvo se to dogodilo u Ukrajini, zatim u Letoniji i Moldaviji.
        
Samo zabranjivanjem ruske televizije Kijev je mogao da pobedi u informativnom ratu na svojoj teritoriji. Te zabrane ruskih TV kanala očigledan su znak njihove sile i uticaja.
        
Međutim, propuštamo jedan značajan aspekt. Mi sve više govorimo činjenice, ali na formiranje celokupne slike veliki uticaj ima jezik medija.
        
Prvo, kod nas postoji nesklad u upotrebi termina. Drugo, nazivi ne daju predstavu o jasnoj slici; politički su neodređeni ili čak ponekad reflektuju neprijateljsku poziciju u odnosu na Rusiju.
        
Kako nazivaju one koji se bore protiv Kijeva? Kijevski mediji – „teroristima”, što je, naravno, gruba faktička greška. Zato što teroristi ubijaju civilno stanovništvo, a protivnici Kijeva – samo vojnike koji su uz to došli kod njih u Donbas da ih ubijaju.
        
Zato oni zaista nisu teroristi, nego tip boraca. Međutim, zadatak Kijeva i njegovih američkih savetnika je da – popune i osvoje informativni prostor svojim rezonima da bi postigli političke ciljeve. Zato oni primenjuju čvrstu informativnu politiku.
        
Laž Ukrajinaca prelazi sve razumne granice, ali oni postižu svoj cilj.
        
Zapadna sredstva javnog informisanja i ruska prozapadna, nazivaju borce protiv Kijeva „proruskim separatistima”. To je bliže istini, jer oni žele da se odvoje i podižu ruske zastave. Ali, za Rusiju tu postoje nepovoljne granice značenja, koje ističu spoljni, a ne unutrašnji koren konflikta, budući da se Donbas nije podigao zbog Rusije nego zato što su u Kijevu vlast preuzeli ultranacionalisti među kojima ima i neonacista.
        
A ruski mediji? U početku su ukazivali na „pristalice federalizacije” što same „pristalice” nisu jasno razumele, već samo njihovi lideri. Sada se govori o „narodnoj odbrani”, ali to je politički štetan termin, jer ne nosi nikakvu političku ideju. Nije jasno za šta se bore ti ljudi. To je samo nešto pozitivniji sinonim reči „bojovnik”.
        
Zato mnogi mediji, čak i u Rusiji, prihvataju jezik medija zapadnih zemalja gde se oblikuje negativan lik naše zemlje, a nazivaju ih takođe i „proruskim separatistima”. Stavlja se akcenat na odgovornost naše zemlje i formira slika rata Rusije i Ukrajine, koju energično nameću naši protivnici.
        
Treba drugačije nazivati „narodnu odbranu”.
        
Za šta se bore ti ljudi? Oni se bore protiv vlasti „banderovaca” koje oni smatraju fašistima i po metodama i po ultranacionalističkim idejama.
        
Po njihovom mišljenju, pristalice fašiste Stepana Bandere došle su na vlast u Kijevu i pokušavaju da varvarskim metodama sile nametnu ultranacionalističku politiku stanovništvu Donbasa i drugih regiona Novorusije. Zato se protiv Kijeva bore ili „antifašisti” ili „antifašistički ustanici” ili „antifašistička narodna odbrana”.
        
Neophodno je da se prenese adekvatan politički smisao ustanka. Ne treba ići putem koji nameću naši oponenti.
        
Ima još jedna varijanta –polazeći od pojmovne predstave boraca o regionalnom patriotizmu dati naziv koji je u tom konfliktu takođe važan. Odnosno, moguće ih je nazvati „Armija Donbasa” ili „Armija Novorosije”.
        
Osim toga, mi tako dajemo legitimnost novom mogućem geopolitičkom projektu. Potrebna je podudarnost termina. Mislim da to može da bude Novorosija ili Donbas, ili DNR i LNR.
        
Možda na kraju mi priznamo te teritorije kao deo Ukrajine ako vlasti Kijeva budu spremne da poštuju prava naroda Donbasa i Novorosije. Ali, o tome kasnije, kao o rezultatu kompromisa. Zašto predavati pozicije pre pregovora?
        
Sa onima koji su spremni da se sada predaju niko neće tražiti kompromis.
        
Kako nazivati protivnike antifašista? Kod nas sve vreme Porošenka nazivaju „predsednikom”. A on je pobedio na maksimalno falsifikovanim izborima u uslovima terora protiv oponenata posle državnog prevrata.
        
Zašto mi da legitimizujemo te izbore? Nije li pravilnije nazivati Porošenka „liderom kijevskog režima”? Dobro, „predsednik” ako se nadamo da će se on iščupati iz logike rata, odbaciti ekstremiste i stati na put mira.
        
Ali, zašto današnju vlast nazivati „vlada Ukrajine”? A njih je postavio Vašington posle nasilnog državnog prevrata, naši neprijatelji vode rat. Zapravo, ratni zločinci.
        
Zbog čega da ih priznajemo za legitimnu vlast Ukrajine?
        
Zbog čega da podstičemo pristalice Ukrajine da podržavaju taj tim ratnih zločinaca i stranih agenata?
        
U tvrdoj varijanti, oni se mogu nazvati „huntom” po analogiji sa režimima koji su došli na vlast putem nasilja i nasiljem održavaju svoju vlast. Inače, „huntom” se nazivaju ne samo ratni režimi nego i civilni režimi koji se oslanjaju na direktno nasilje. A upravo je tako sada u Ukrajini: teror protiv oponenata i propaganda putem nasilne kontrole medija. To je realna osnova vlasti. Zbog toga mi se čini da je sa stanovišta politikologije precizno i korektno nazivati ih „kijevska hunta” ili „ultranacionalistička hunta”.
        
U blažoj varijanti moguće ih je nazvati „kijevska vlast” ili „kijevska vlada” ili „de fakto vlada Ukrajine”. Ili, evo dobar termin: „kijevski režim”. Ili „takozvana vlada” Ukrajine. Ili, samo „Kijev”. Ali, to takođe nije baš dobro jer se gube političke ocene. Ipak, bolje je nego nazivati ih „vladom Ukrajine”.
        
Zašto ratne zločince tipa Avakova nazivati ministrima? „Takozvani ministar” treba da istakne nelegalni karakter vlasti Avakova.
        
Zašto trupe hunte nazivamo ukrajinskim? Samim tim mi naglašavamo da čitava Ukrajina ratuje protiv antifašista Donbasa. Mi kao da se slažemo sa idejom da ako si za Ukrajinu, onda treba da podržavaš trupe koje krvlju preplavljuju Donbas. Ali, to nije tako!
        
Ukrajinska armija ne želi da ratuje, nju u rat otprema kijevska hunta protiv njene volje. Samo neonacistički bojovnici objedinjeni u Nacionalnu gardu i plaćenici nelegalnih bataljona koje plaćaju oligarsi hoće da ratuju.
        
Zato je logično da se te trupe nazivaju „trupama koje kontroliše Kijev”ili „trupama koje kontroliše hunta” ili „Kaznenim trupe Kijeva”.
        
Prema nazivima subjekata građanskog rata u Ukrajini treba se odnositi veoma pažljivo, jer je pravo naziva jedan od najvažnijih aspekata simbolične vlasti. Oni koji tu vlast nemaju,to pravo de fakto daju drugima.
        
Nazivi subjekata političkih procesa u Ukrajini treba da odražavaju naše političke ocene tih događaja, a ne tuđe ocene i ne odsustvo ocene.
        
Rukovodstvo vodećih medija koji reflektuju poziciju političke većine ruskog društva treba zajednički da odluče koje termine će da koriste u tumačenju događaja u Ukrajini, koji zauzimaju najveći deo emitovanja vesti. Ti termini će igrati značajnu ulogu u formiranju slike sveta.

Autor: Sergej Markov, politikolog