Sirijci imaju samo jedan izlaz: Da se bore do kraja

Izdvajajući Sirijsku Arapsku Republiku iz opšteg bliskoistočnog konteksta autor polazi od toga, da je Sirija ostala jedina država u regionu koja verno iskazuje prijateljstvo prema Rusiji (SSSR-u) i spremnost da sa njom ustanovi saveznički odnos. Za autora je bitna i višegodišnja saradnja Akademije geopolitičkih problema  (Rusija) sa sirijskim naučno-istraživačkim strukturama, pre svega sa Centrom za strateška istraživanja Sirijske Arapske Republike.

U julu 2011. godine delegacija Akademije na čelu sa njenim predsednikom L.G.Ivašovom je pozvana od strane rukovodstva SAR radi savetovanja u vezi sa pooštravanjem političke situacije u zemlji i pretnjom od američko-NATOve agresije. Nadam se da su iscrpni razgovori, vođeni sa predsednikom Republike, ministrima odbrane, inostranih poslova i informisanja, sa rukovodiocima specijalnih službi i ostalim stručnim licima, pomogli da situacija u toj zemlji prestane da bude kritična, kao i da se  i u nizu momenata nadigraju Amerikanci i Francuzi sa njihovom standardno-drskom strategijom dizanja „obojene – plišane“ revolucije.
 

****  
 

Arapski svet, koji predstavlja istorijsku srž islamske civilizacije ni blizu nije homogen, nije ni konsolidovan, nema svoj geopolitički projekat za 21. vek. To znači da on služi kao objekat drugim, globalističkim snagama, za njihove projekte. Tri najveća geopolitička centra savremenog sveta – Severna Amerika, Evropa i Kina – su razvila jaku konkurentsku borbu za dobijanje afričkih, a pre svega blisko-istočnih ugljevodoničnih i ostalih prirodnih energenata, strateških komunikacija i bitnih teritorija. Danas Arapski Istok predstavlja regiju  čija je svrha da  opslužuje zapadne zemlje, da ih hrani naftom, odnosno da finansira njihovu ekonomiju – sve to na štetu sopstvenog razvoja. Sirovinski tip ekonomije, čak i kada postoji uspešan materijalni položaj stanovništva, zamrzava razvoj zemlje. U nizu arapskih zemalja deo stanovništva ne može da se obrazuje na savremen način, nema interesantan posao, niti mogućnosti za profesionalno uzdizanje. Na razvoj regije utiče i religiozni konzervatizam. Rukovodeće elite zemalja Bliskog Istoka, posedujući nezavisnost u odnosu na sopstveni narod, istovremeno se nalaze pod čvrstom kontrolom SAD i Evrope, jer sav svoj imetak čuvaju na Zapadu, tamo su i njihove porodice, tamo je njihov „rezervni“ aerodrom. Međutim, u Sirijskoj Arapskoj Republici situacija je unekoliko drugačija.

Sirijska država i društvo se razvijaju na svetskoj osnovi, vodeći računa i o nacionalnoj, i o religijskoj tradiciji države. Među sirijskim arapima  procenat hrišćana je visok (približno 15%), nema međuverskih razmirica. Država strogo pazi da se održi građanski i međuverski mir, seče ispade islamskog i svakog drugog ekstremizma. Rukovodstvo zemlje poklanja ozbiljnu pažnju obrazovanju, razvoju naučnih znanja, formiranju savremene proizvodnje. Nekoliko ruskih univerziteta i naučno-istraživačkih ustanova sa velikim interesovanjem sarađuje sa sirijskim partnerima. A osim toga, među arapskim državama samo Libija, Sirija i u nešto manjoj meri Jemen i Liban pokušavaju da vode samostalnu spoljnu i unutrašnju politiku. Svetskoj finansijskoj oligarhiji – Sjedinjenim Američkim Državama – koja pretenduje da postane gospodar sveta takva nezavisnost se ne sviđa.

Sa zemljama kakva je Sirija oni se obračunavaju pomoću „revolucionarnih tehnologija“ i vojnom  silom. Pri tom koriste međunarodne organizacije, a mobilišu i prebacuju u zemlju koja je dospela pod nišan SAD i NATO ekstremiste svih boja, najamnike, jedinice tajnih službi. Zbog težnje da vode samostalnu politiku, zbog prava da sami biraju svoju sudbinu i svoj put razvoja, svoje prijatelje i saveznike, oružanu agresiju su već pretrpeli narodi Jugoslavije, Iraka, Libije. Ali i sirijski narod je pod vojnim pritiskom SAD, Izraela i NATO. Jer posle izdaje egipatskog predsednika A.Sadata i uništenja Iraka, Sirija je nastavila da se bori protiv okupacije arapskih teritorija od strane Izraela, pomagala je palestinski otpor, podržavala libanski otpor protiv izraelske agresije, prihvatala iračke izbeglice. I uporno sprovodila antiameričku politiku, povezujući je sa politikom mirnog razrešenja svih konfliktnih situacija.

Politička strategija predsednika SAR Bašara Asada i celog rukovodstva Republike, a to su ozbiljan odnos prema pitanjima odbrane i bezbednosti zemlje i rad  na socijalno-političkom jedinstvu sirijskog društva, obezbeđuju vođenje nezavisne politike. Međutim, i u Siriji ima dosta socijalno-ekonomskih problema koji stvaraju pogodno tlo za političku borbu, koja se podstiče iz inostranstva. Visok nivo nezaposlenosti među mladima i nizak nivo dohotka kod polovine stanovništva plus višegodišnji režim vanrednog stanja i rad bezbednosnih službi su stvorili potencijal nezadovoljstva. Mladi Bašar Asad, koji je za predsednika SAR izabran 2000. godine, posle smrti oca – predsednika Hafeza Asada, istaknutog državnika i političara, osećao je da su zemlji potrebne reforme. Međutim, konzervatizam sirijske elite, spoljno neprijateljsko okruženje (Izrael) i nepoverljivo (monarhistički i proamerički režimi suseda Sirije), kao i vojni pritisak SAD, nisu dozvolili da se te reforme izvrše.

Revolucionarni događaji na severu Afrike, posebno u susednom Egiptu, naterali su sirijskog predsednika da osmisli konstruktivni program reformisanja, koji će zemlji dozvoliti da napravi iskorak u svom razvoju, a društvu – da dobije nove demokratske osobine. Ali – da malo razmislimo: da li je to trebalo SAD-u,  Izraelu, ili možda „zlatnoj milijardi“? Pa njihov je cilj da se arapski svet drži rasturen, neprijateljski, siromašan, nerazvijen. A najvažnije – da ne sme da dođe do arapskog jedinstva. Upravo zato su ozbiljni predlozi predsednika B. Asada izazvali uznemirenost kod sirijskih protivnika. Libija je zbog svog nezavisnog pravca podvrgnuta bombardovanju, pošto je prvo isprovocirana oružana pobuna. U Siriji (kao i u Iranu) zapadne i izraelske tajne službe odavno spremaju operaciju „obojene“ revolucije. Cilj te operacije je potpuno jasan: da se ni jednoj arapskoj zemlji ne dozvoli stabilan razvoj. Jer mir u Siriji, i tim pre modernizacija zemlje, mogu da postanu primer za druge. A svetska oligarhija i SAD hoće arapski svet da vide da izgleda kao Avganistan  - u večitom  ratu, siromaštvu i  primitivnosti, kao zemlja koja koristi najmanje što je moguće petrohemije, ali je zato pouzdan snabdevač Zapada naftom koja dolare, dobijene od njene prodaje, vraća u zapadne banke.

Posle uništenja Nezavisne Libijske Džamahirije Sirija je ostala jedina zemlja u arapskom regionu koja se otvoreno suprotstavila američkoj i izraelskoj agresivnoj politici, koja i dalje održava prijateljske veze sa Iranom. Zato su, ne čekajući svrgavanje ili ubistvo M. Gadafija, Amerikanci započeli standardnu operaciju protiv Sirije. Prvo se organizuju snage protiv sirijskog predsednika: sirijska braća-muslimani, koja životare u Londonu; „Al-Kaida“ kojom upravljaju amerikanci; bivši podpredsednik Sirijske Arapske Republike koji je opljačkao zemlju i pobegao u već pomenuti London; ostali disidenti-korupcionaši plus plaćenici i najamnici. Oni su organizovali  koridore na sirijsko-turskoj i sirijsko-libanskoj granici, a turska vojska je u odgovor krenula ka pograničnoj zoni. Iz Iraka su na teritoriju Sirije ušli američki „komandosi“ i grupe boraca iz privatnih vojnih korporacija. Paralelno su na teritoriji same Sirije finansirane separatističke organizacije i ekstremističke grupe.

Do prvih ratnih sukoba je došlo blizu granice sa Turskom, a skupovi  opozicionih grupa su označili signal za početak snažnog informaciono-psihološkog rata. Televizijski kanal „Al-Džazira“ i zapadna informaciona sredstva su počela skoro bez prestanka danima da „prenose“ događaje iz SAR. Predsednik B.Asad je zabranio snagama čuvanja reda da protiv demonstranata koriste oružje, ali je bez obzira na to neko zapucao ne samo po gomili, već i po policajcima. Pojavile su se pojedinačne žrtve čiji su broj antisirijski masmediji povećavali za više puta. Pri tom su prve žrtve, kao i u Libiji, bila vojna lica i policajci. To je označilo početak druge etape operacije.

Nalazeći se u to vreme u Siriji, svakodnevno se susrećući sa rukovodiocima zemlje i dobijajući objektivne informacije, video sam realnu situaciju, a i ono, što su prenosili „Al-Džazira“ i zapadni masmediji. Tako se u izveštajima iz grada Hama (koji je centar „opozicionih“ snaga)  javljano da su u toku protekle noći „opozicionari“ opljačkali nekoliko prodavnica, kuća, da je došlo do skrnavljenja džamije, da su ubijeni policajci. Rukovodstvo je donelo odluku da te podatke ne objavljuje, kako se ne bi raspirivala mržnja. U antisirijskim masmedijima  ti isti akti vandalizma se objašnjavaju kao protest protiv režima, a hapšenje bandita – kao gušenje političkih prava i sloboda. Državni sekretar SAD H.Klinton umesto da se pozabavi legitimnošću svog muža objavljuje da je predsednik SAR nelegitiman i pokušava preko Savet bezbednosti OUN da progura rezoluciju o uvođenju sankcija Siriji. Međutim, imajući iskustvo iz antilibijske revolucije, Rusija i Kina blokiraju te pokušaje. Operacija, pošto je uspešno započeta, naišla je na prepreku. Osim toga, sirijsko rukovodstvo je počelo da igra ignorišući američka pravila. Predsednik B. Asad je objavio plan kompleksnog reformisanja zemlje i društva, koji je po snazi i srazmerama prevazišao sve zahteve „opozicije“. Tako je, umesto zahteva o unošenju izmena u Ustav Republike, Predsednik predložio da se donese novi ustavni akt, zakon o političkim partijama i serija drugih zakona, ukinuo je vanredno stanje u zemlji, rešen je problem građanstva kurda, postavljeno je pitanje reformisanja službe bezbednosti, obrazovnog sistema, zapošljavanja stanovništva i još mnoga druga. Taj reformatorski paket predsednika je dat na svenarodnu - javnu diskusiju.

U vezi programa predsedničkih reformi se kao vrhunac informacione suprotstavljenosti pojavio širok dijalog predstavnika svih slojeva stanovništva, političkih partija i različitih vera. Političke razmirice, na čije su raspredanje Amerikanci toliko računali, su otišle u drugi plan, a u prvi je došla normalna svakodnevica Sirijaca i diskusija o budućnosti zemlje. Narod se okupio oko svog mladog vođe, u zemlji je došlo do masovnih demonstracija u kojima se izražava podrška predsedniku zemlje, a koje su protiv „opozicije“. E, tada već živci bahatih Amerikanaca i Francuza nisu izdržali: 8. jula 2011. godine američki ambasador i njegov francuski kolega su bez dozvole sirijskog MIP-a banuli u Hamu, gde su bezobzirno pozvali „opozicionare“ da ne diskutuju sa vlastima, da ne učestvuju u diskusijama u vezi sa nacrtima reformi i da nastave započeti otpor. Eto, to je demokratija na američki način. Ambasadorima je poslat protest, proameričke marionete su još više diskreditovane, ambasade su od strane sirijskih patriota pretrpele razaranja. Redovi „opozicionara“ su se naglo smanjili. I još jedan važan momenat: armija je očuvala jedinstvo i vernost svom glavnokomandujućem. Samo je jedan pukovnik, duševni bolesnik, prišao onima koji su protestvovali, i desetina vojnika je napustila armijske kasarne. Armijske manje jedinice su otišle da čuvaju državnu granicu (pre svega sirijsko – tursku) i praktično ne učestvuju u unutarpolitičkim dešavanjima.

Organizatori pobune su saterani u ćorsokak. Ministar odbrane Francuske Ž.Longe je bio prinuđen da prizna da „sirijska situacija ni po čemu ne može da se uporedi sa libijskom“, i da „vazdušna operacija u Siriji neće ništa rešiti“ (LeFigaro12/ 07/ 2011). Međutim, naravno da nije želeo da prizna poraz. Pa su počeli da traže krivce. Osim predsednika B.Asada oni su nađeni u Rusiji i Kini.  Evo optužnog verdikta premijer-ministra Francuske, koji je pročitan preko radio-stanice Evropa-1: “Francuska je, zajedno sa nizom drugih evropskih država, predala na diskusiju Savetu bezbednosti OUN nacrt rezolucije, koju su sada blokirali Rusija i Kina. Ovakva situacija se sada može nazvati samo - nedopustivom. Ćutanje Saveta bezbednosti postaje neizdržljivo“. Stvarno – da ne pozavidiš ni Sarkoziju, ni Obami zajedno sa Hilari Klinton: pred nosom su im predsednički izbori, a poraz ide za porazom, prvo u Libiji, a sada i u Siriji. Obama je već izbacio svog keca – Bin Ladena, a Sarkozi i tako nema šta da izbaci. Tako bismo želeli da ga umirimo: uskoro će u Francuskoj da počnu sukobi policije sa opozicijom, pa će tada Rusija i Kina podržati u SB OUN rezoluciju o vazdušnoj blokadi Francuske Republike i uvođenju kineskih mirotvoraca u zonu konflikta. Pa, brojnosti – otprilike oko milion ipo ljudi. Što da ne?

A šta ako ćemo ozbiljno?

Analiza sirijske situacije dozvoljava da se naprave zaključci: zapadni svet kojim vlada simbioza liberala, fašista, finansijskih grabljivica i homoseksualaca trpi sistemski, globalni poraz, a zemlje i narodi, koji vode upornu borbu za put samostalnog razvoja, postižu uspehe. Sirijcima ostaje, pod uslovom da ne pokleknu pod pritiskom spolja, da izaberu sudbinu Avganistana, Pakistana ili Iraka – Zapad Siriji neće dozvoliti ništa drugo. Zato je njima ostao samo jedan izlaz: da se bore do kraja…

Leonid Ivašov,