Сиријци имају само један излаз: Да се боре до краја

Издвајајући Сиријску Арапску Републику из општег блискоисточног контекста аутор полази од тога, да је Сирија остала једина држава у региону која верно исказује пријатељство према Русији (СССР-у) и спремност да са њом установи савезнички однос. За аутора је битна и вишегодишња сарадња Академије геополитичких проблема  (Русија) са сиријским научно-истраживачким структурама, пре свега са Центром за стратешка истраживања Сиријске Арапске Републике.

У јулу 2011. године делегација Академије на челу са њеним председником Л.Г.Ивашовом је позвана од стране руководства САР ради саветовања у вези са пооштравањем политичке ситуације у земљи и претњом од америчко-НАТОве агресије. Надам се да су исцрпни разговори, вођени са председником Републике, министрима одбране, иностраних послова и информисања, са руководиоцима специјалних служби и осталим стручним лицима, помогли да ситуација у тој земљи престане да буде критична, као и да се  и у низу момената надиграју Американци и Французи са њиховом стандардно-дрском стратегијом дизања „обојене – плишане“ револуције.
 

****  
 

Арапски свет, који представља историјску срж исламске цивилизације ни близу није хомоген, није ни консолидован, нема свој геополитички пројекат за 21. век. То значи да он служи као објекат другим, глобалистичким снагама, за њихове пројекте. Три највећа геополитичка центра савременог света – Северна Америка, Европа и Кина – су развила јаку конкурентску борбу за добијање афричких, а пре свега блиско-источних угљеводоничних и осталих природних енергената, стратешких комуникација и битних територија. Данас Арапски Исток представља регију  чија је сврха да  опслужује западне земље, да их храни нафтом, односно да финансира њихову економију – све то на штету сопственог развоја. Сировински тип економије, чак и када постоји успешан материјални положај становништва, замрзава развој земље. У низу арапских земаља део становништва не може да се образује на савремен начин, нема интересантан посао, нити могућности за професионално уздизање. На развој регије утиче и религиозни конзерватизам. Руководеће елите земаља Блиског Истока, поседујући независност у односу на сопствени народ, истовремено се налазе под чврстом контролом САД и Европе, јер сав свој иметак чувају на Западу, тамо су и њихове породице, тамо је њихов „резервни“ аеродром. Међутим, у Сиријској Арапској Републици ситуација је унеколико другачија.

Сиријска држава и друштво се развијају на светској основи, водећи рачуна и о националној, и о религијској традицији државе. Међу сиријским арапима  проценат хришћана је висок (приближно 15%), нема међуверских размирица. Држава строго пази да се одржи грађански и међуверски мир, сече испаде исламског и сваког другог екстремизма. Руководство земље поклања озбиљну пажњу образовању, развоју научних знања, формирању савремене производње. Неколико руских универзитета и научно-истраживачких установа са великим интересовањем сарађује са сиријским партнерима. А осим тога, међу арапским државама само Либија, Сирија и у нешто мањој мери Јемен и Либан покушавају да воде самосталну спољну и унутрашњу политику. Светској финансијској олигархији – Сједињеним Америчким Државама – која претендује да постане господар света таква независност се не свиђа.

Са земљама каква је Сирија они се обрачунавају помоћу „револуционарних технологија“ и војном  силом. При том користе међународне организације, а мобилишу и пребацују у земљу која је доспела под нишан САД и НАТО екстремисте свих боја, најамнике, јединице тајних служби. Због тежње да воде самосталну политику, због права да сами бирају своју судбину и свој пут развоја, своје пријатеље и савезнике, оружану агресију су већ претрпели народи Југославије, Ирака, Либије. Али и сиријски народ је под војним притиском САД, Израела и НАТО. Јер после издаје египатског председника А.Садата и уништења Ирака, Сирија је наставила да се бори против окупације арапских територија од стране Израела, помагала је палестински отпор, подржавала либански отпор против израелске агресије, прихватала ирачке избеглице. И упорно спроводила антиамеричку политику, повезујући је са политиком мирног разрешења свих конфликтних ситуација.

Политичка стратегија председника САР Башара Асада и целог руководства Републике, а то су озбиљан однос према питањима одбране и безбедности земље и рад  на социјално-политичком јединству сиријског друштва, обезбеђују вођење независне политике. Међутим, и у Сирији има доста социјално-економских проблема који стварају погодно тло за политичку борбу, која се подстиче из иностранства. Висок ниво незапослености међу младима и низак ниво дохотка код половине становништва плус вишегодишњи режим ванредног стања и рад безбедносних служби су створили потенцијал незадовољства. Млади Башар Асад, који је за председника САР изабран 2000. године, после смрти оца – председника Хафеза Асада, истакнутог државника и политичара, осећао је да су земљи потребне реформе. Међутим, конзерватизам сиријске елите, спољно непријатељско окружење (Израел) и неповерљиво (монархистички и проамерички режими суседа Сирије), као и војни притисак САД, нису дозволили да се те реформе изврше.

Револуционарни догађаји на северу Африке, посебно у суседном Египту, натерали су сиријског председника да осмисли конструктивни програм реформисања, који ће земљи дозволити да направи искорак у свом развоју, а друштву – да добије нове демократске особине. Али – да мало размислимо: да ли је то требало САД-у,  Израелу, или можда „златној милијарди“? Па њихов је циљ да се арапски свет држи растурен, непријатељски, сиромашан, неразвијен. А најважније – да не сме да дође до арапског јединства. Управо зато су озбиљни предлози председника Б. Асада изазвали узнемиреност код сиријских противника. Либија је због свог независног правца подвргнута бомбардовању, пошто је прво испровоцирана оружана побуна. У Сирији (као и у Ирану) западне и израелске тајне службе одавно спремају операцију „обојене“ револуције. Циљ те операције је потпуно јасан: да се ни једној арапској земљи не дозволи стабилан развој. Јер мир у Сирији, и тим пре модернизација земље, могу да постану пример за друге. А светска олигархија и САД хоће арапски свет да виде да изгледа као Авганистан  - у вечитом  рату, сиромаштву и  примитивности, као земља која користи најмање што је могуће петрохемије, али је зато поуздан снабдевач Запада нафтом која доларе, добијене од њене продаје, враћа у западне банке.

После уништења Независне Либијске Џамахирије Сирија је остала једина земља у арапском региону која се отворено супротставила америчкој и израелској агресивној политици, која и даље одржава пријатељске везе са Ираном. Зато су, не чекајући свргавање или убиство М. Гадафија, Американци започели стандардну операцију против Сирије. Прво се организују снаге против сиријског председника: сиријска браћа-муслимани, која животаре у Лондону; „Ал-Каида“ којом управљају американци; бивши подпредседник Сиријске Арапске Републике који је опљачкао земљу и побегао у већ поменути Лондон; остали дисиденти-корупционаши плус плаћеници и најамници. Они су организовали  коридоре на сиријско-турској и сиријско-либанској граници, а турска војска је у одговор кренула ка пограничној зони. Из Ирака су на територију Сирије ушли амерички „командоси“ и групе бораца из приватних војних корпорација. Паралелно су на територији саме Сирије финансиране сепаратистичке организације и екстремистичке групе.

До првих ратних сукоба је дошло близу границе са Турском, а скупови  опозиционих група су означили сигнал за почетак снажног информационо-психолошког рата. Телевизијски канал „Ал-Џазира“ и западна информациона средства су почела скоро без престанка данима да „преносе“ догађаје из САР. Председник Б.Асад је забранио снагама чувања реда да против демонстраната користе оружје, али је без обзира на то неко запуцао не само по гомили, већ и по полицајцима. Појавиле су се појединачне жртве чији су број антисиријски масмедији повећавали за више пута. При том су прве жртве, као и у Либији, била војна лица и полицајци. То је означило почетак друге етапе операције.

Налазећи се у то време у Сирији, свакодневно се сусрећући са руководиоцима земље и добијајући објективне информације, видео сам реалну ситуацију, а и оно, што су преносили „Ал-Џазира“ и западни масмедији. Тако се у извештајима из града Хама (који је центар „опозиционих“ снага)  јављано да су у току протекле ноћи „опозиционари“ опљачкали неколико продавница, кућа, да је дошло до скрнављења џамије, да су убијени полицајци. Руководство је донело одлуку да те податке не објављује, како се не би распиривала мржња. У антисиријским масмедијима  ти исти акти вандализма се објашњавају као протест против режима, а хапшење бандита – као гушење политичких права и слобода. Државни секретар САД Х.Клинтон уместо да се позабави легитимношћу свог мужа објављује да је председник САР нелегитиман и покушава преко Савет безбедности ОУН да прогура резолуцију о увођењу санкција Сирији. Међутим, имајући искуство из антилибијске револуције, Русија и Кина блокирају те покушаје. Операција, пошто је успешно започета, наишла је на препреку. Осим тога, сиријско руководство је почело да игра игноришући америчка правила. Председник Б. Асад је објавио план комплексног реформисања земље и друштва, који је по снази и сразмерама превазишао све захтеве „опозиције“. Тако је, уместо захтева о уношењу измена у Устав Републике, Председник предложио да се донесе нови уставни акт, закон о политичким партијама и серија других закона, укинуо је ванредно стање у земљи, решен је проблем грађанства курда, постављено је питање реформисања службе безбедности, образовног система, запошљавања становништва и још многа друга. Тај реформаторски пакет председника је дат на свенародну - јавну дискусију.

У вези програма председничких реформи се као врхунац информационе супротстављености појавио широк дијалог представника свих слојева становништва, политичких партија и различитих вера. Политичке размирице, на чије су распредање Американци толико рачунали, су отишле у други план, а у први је дошла нормална свакодневица Сиријаца и дискусија о будућности земље. Народ се окупио око свог младог вође, у земљи је дошло до масовних демонстрација у којима се изражава подршка председнику земље, а које су против „опозиције“. Е, тада већ живци бахатих Американаца и Француза нису издржали: 8. јула 2011. године амерички амбасадор и његов француски колега су без дозволе сиријског МИП-а банули у Хаму, где су безобзирно позвали „опозиционаре“ да не дискутују са властима, да не учествују у дискусијама у вези са нацртима реформи и да наставе започети отпор. Ето, то је демократија на амерички начин. Амбасадорима је послат протест, проамеричке марионете су још више дискредитоване, амбасаде су од стране сиријских патриота претрпеле разарања. Редови „опозиционара“ су се нагло смањили. И још један важан моменат: армија је очувала јединство и верност свом главнокомандујућем. Само је један пуковник, душевни болесник, пришао онима који су протествовали, и десетина војника је напустила армијске касарне. Армијске мање јединице су отишле да чувају државну границу (пре свега сиријско – турску) и практично не учествују у унутарполитичким дешавањима.

Организатори побуне су сатерани у ћорсокак. Министар одбране Француске Ж.Лонге је био принуђен да призна да „сиријска ситуација ни по чему не може да се упореди са либијском“, и да „ваздушна операција у Сирији неће ништа решити“ (LeFigaro12/ 07/ 2011). Међутим, наравно да није желео да призна пораз. Па су почели да траже кривце. Осим председника Б.Асада они су нађени у Русији и Кини.  Ево оптужног вердикта премијер-министра Француске, који је прочитан преко радио-станице Европа-1: “Француска је, заједно са низом других европских држава, предала на дискусију Савету безбедности ОУН нацрт резолуције, коју су сада блокирали Русија и Кина. Оваква ситуација се сада може назвати само - недопустивом. Ћутање Савета безбедности постаје неиздржљиво“. Стварно – да не позавидиш ни Саркозију, ни Обами заједно са Хилари Клинтон: пред носом су им председнички избори, а пораз иде за поразом, прво у Либији, а сада и у Сирији. Обама је већ избацио свог кеца – Бин Ладена, а Саркози и тако нема шта да избаци. Тако бисмо желели да га умиримо: ускоро ће у Француској да почну сукоби полиције са опозицијом, па ће тада Русија и Кина подржати у СБ ОУН резолуцију о ваздушној блокади Француске Републике и увођењу кинеских миротвораца у зону конфликта. Па, бројности – отприлике око милион ипо људи. Што да не?

А шта ако ћемо озбиљно?

Анализа сиријске ситуације дозвољава да се направе закључци: западни свет којим влада симбиоза либерала, фашиста, финансијских грабљивица и хомосексуалаца трпи системски, глобални пораз, а земље и народи, који воде упорну борбу за пут самосталног развоја, постижу успехе. Сиријцима остаје, под условом да не поклекну под притиском споља, да изаберу судбину Авганистана, Пакистана или Ирака – Запад Сирији неће дозволити ништа друго. Зато је њима остао само један излаз: да се боре до краја…

Леонид Ивашов,