Emir Kusturica: Na trgovinu organima sramno su zaboravili

Kultni srbski režiser Emir Kusturica pre nekoliko dana začudio je svet, saopštivši da namerava da snimi u Rusiji film o trgovini organima na Kosovu. Filmski savez ove samoproglašene zemlje već je zatražio od vlasti da zabrane Kusturici ulaz na teritoriju pod njihovom kontrolom.

U intervjuu za Glas Rusije gospodin Kusturica je objasnio da su balkanski mediji pomalo pomerili akcente, a takođe je naveo svoj „najlekovitiji“ film i razmišljanja o katarzi.

- Prvo, zabuna je da sam ja najavio film. Ja pišem već dugo roman „Dragi moj Fjodore“. To je roman koji govori o jednom mladom čoveku koji upada u dileme oko toga šta je danas moral i kako se moral tumači. Da li to uopšte postoji? Upada u jednu igru istorije i sudbina ga dovodi do Kosova. Njegova devojka koja je vezana za unuka Fjodora Dostojevskog takođe se na kraju nađe na Kosovu. I tog čoveka, tog glavnog junaka spase unuk Dostojevskog. Spase ga čega? Spase ga čupanja organa. To je roman od kojeg, ako Bog da da ja završim, možda napravim i film. Dakle, nikakva najava filma! Tu se desilo zapravo da je srbska javnost sramotno zaboravila (na te događaje) zbog ovih pregovora, zato što je uslov pregovora sa ljudima koji su čupali organe (da zaboravi), pa je ta vest tako izašla na površinu. A u stvari radi se o romanu i eventualnom filmu za 3, 4 ili 5 godina. Taj film ja nameravam, pošto se on najvećim delom dešava u Rusiji, da ga snimim u Rusiji. Pošto se deo radnje dešava u Sent Pitersburgu, sigurno je da će deo filma biti snimljen u Sent Pitersburgu. A na Kosovu ja ne bih mogao da ga snimim zato što nisam siguran, pošto su već vadili te organe, nisam siguran da su oni prijateljski naklonjeni nekom ko bi eventualno pravio film o tome.

Da li će biti teško da se nađe zamena Kosovu?

- Pa neće biti teško. Ima te zapuštenosti koje Kosovo ima i u Rumuniji, ima svuda. Ali uglavnom, samo da vam kažem ponovo, vađenje organa nije centralna tema tog romana. Centralna tema romana „Dragi moj Fjodore“ je moralna dilema jednog filmskog reditelja kome jedan oligarh nudi da mu on ubije ženu, pa da mu onda da pare da snimi film. I, kad uđe u taj vrtlog oko ubistva, pobegne i nađe se na Kosovu. A na Kosovu ga spase unuk Dostojevskog, kojeg je tamo dovela jedna žena koja je zaljubljena u unuka i koja hoće njegovo dete. Tako da taj film ovde nije film o vađenju organa. To je film o nečem drugom gde je u finalu, na tom najkatarzičnijem mestu reč o vađenju organa.

Koliko je uopšte važna ova tema?

- Ona je veoma bitna, ali je u Srbiji potpuno zaboravljena. U Srbiji je taj problem stavljen pod tepih. Njega više u javnosti ne spominje niko. Postoje knjige, ali knjige ne mogu da osvetle, niti da učine aktuelnim taj događaj, kao što može film.

Vi ste obećali rusku premijeru pank-opere "Dom za vešanje", pri tome na muzičkom festivalu Kubana. Šta će to biti?

- To će biti jedna od izvedbi opere koja je urađena u Bastilji po priči iz filma „Vreme cigana“ („Dom za vešanje“). Ona izražava moju sklonost ka apstrakciji, koja je u teatru i u zatvorenom prostoru mnogo lakša, nego što je na filmu. Na filmu mora sve da se dokaže, a u operi i u pozorištu, posebno onom Majerholdovom pozorištu koje sam ja uvažavao najviše, može da se pravi cirkus i mogu da se prave čuda. I gledaoci mogu da očekuju to čudo.

U etnoselu Drvengrad postoji ulica nazvana u čast vašeg idola Federika Felinija koji je govorio da ako snima film o ribama, sve jedno to je film o njemu. Da li možete da kažete isto za sebe?

- Mogu. Filmovi su o mojim opsesijama, o mojim doživljajima sveta. Uostalom, to je sve moja slika sveta. Svaki moj film je i moja slika sveta koji tretira različite teme.

Ima lekova koji jednostavno ublažuju bol, a ima onih koji leče. Postoji li ista podela u umetnosti?

- Umetnost nikada nije bila prava anestezija, umetnost je uvek bila prava terapija. To potvrđuju delovi simfonija koje je Mocart komponovao, a za koje se tvrdi da se čestim slušanjem smanjuje epilepsija na 10%.

A ako se govori o savremenoj filmskoj industriji?

- Filmovi danas to ne rade. Filmovi su danas otuđeni. I kad pogledate situaciju u Srbiji, shvatićete o čemu se radi. Pre dva dana je predstavnica za kulturu iz jedne od partija koje su na vlasti rekla da se srbska kultura, odnosno umetnost stavlja na tržište. Potpuno. To je zapravo početak smrti jednog čitavog naroda. Ako smo se borili kroz ratove, osvajali svoju slobodu, šta će biti sa nama ako nam nestane kulture? Jer je izvesno da naše tržište ne može da pokrije naša kulturna delovanja. Ako ne bude države tu, ona će propasti. Srbska država odvaja 0,68% od budžeta za kulturu. Toliko nema ni ambijenta, ni raspoloženja da kultura predstavi naš narod i da nam ustvari olakša budućnost.

A koji vaš film proizvodi najprimetniji terapeutski efekat?

Ja mislim, „Crna mačka, beli mačor“.

Timur Blohin,