Tuniska revolucija će promeniti svet

Državni prevrat u Tunisu, jednoj od zemalja Severne Afrike koje se najbrže razvijaju – ne utiče samo na arapsko-islamske države, već dovodi i do novog rasporeda snaga u celom svetu. Ovo je za „Glas Rusije“ izjavio bivši ambasador Rusije u Tunisu, Venijamin Popov.
 

Nemiri u Tunisu, koji su doveli do promene vlasti i proterivanja predsednika Zina al-Abidina ben Alija, pojavili su se kao grom iz vedrog neba. Tunis je imao reputaciju napredne države, u kojoj se prihod po stanovniku u toku poslednjih četvrt veka povećao deset puta. Međutim, jaz između bogatih i siromašnih, koji se istovremeno povećavao, problemi sa zapošljavanjem obrazovane omladine i mešanje vladajuće porodice u sve državne projekte predstavljali su katalizator masovnog nezadovoljstva.
 

Ovo svedoči o tome da ljudi u vreme globalizacije i interneta ne žele da žive po nekadašnjim zakonima, ubeđen je Venijamin Popov.
 

Kad ljudi vide da se elita nezakonito bogati, da se jaz između bogatih i siromašnih povećava, oni reaguju ovako burno. To je problem celog arapskog sveta, koji se nalazi u krizi. Zato što pet procenata stanovništva ne može da poseduje 80 procenata bogatstva. I to nije samo u arapskom svetu. Situacija se menja vrlo brzo. Nova sredstva za komunikaciju igraju ogromnu ulogu i to menja sliku sveta. On postaje sve više međusobno povezan. Ljudi žele slobodu, dostojanstvo, pravednost, i naravno, hleb.
 

Protivrečnosti su se posebno zaoštrile u vreme svetske krize, koja je dovela do naglog poskupljenja proizvoda i porasta nezaposlenosti. Pre svega, to je uticalo na siromašne slojeve i omladinu. U Tunisu je upravo omladina, lišena perspektive i pristupa upravljanju državom nastupila kao pokretačka snaga prevrata. Slične pojave se, po mišljenju Venijamina Popova, ne zapažaju samo u Tunisu. Dovoljno je setiti se nedavnih nemira u Jordanu, referenduma za podelu Sudana, složene situacije u Alžiru, Libanu, Jemenu i Iraku.
 

Potencijalno opasne zemlje su Egipat i Libija. Jedan od razloga masovnih nemira u ovim zemljama može biti ne samo nezadovoljstvo socijalno-ekonomskom situacijom, već i želja da se smeni vlast, koja „se zasedela“. Kao što je poznato, predsednik Tunisa, koji je prvo proglasio sebe za demokratskog vladara, promenio je ustav s namerom da ostane doživotni vladar. Libijski lider Moamer Gadafi zemljom upravlja preko četrdeset godina, a predsednik Egipta Hosni Mubarak, najvišu dužnost obavlja skoro tri deceije. Prvi znaci za uzbunu mogu se zapaziti već danas: javno samospaljivanje stanovnika Alžira, Mauritanije i Egipta, nezadovoljnih politikom vlasti. Aktovi „političkih samospaljivanja“ mogu se nazvati potpuno novom pojavom u arapskim zemljama.
 

Pritom, na primer, u Alžiru, koji poseduje rezerve nafte i gasa, ima novca za hitno rešavanje socijalno-ekonomskih problema, koji mogu dovesti do masovnih nemira, ali u mnogim drugim zemljama sa slabom ekonomijom, bilo koje radikalne političke promene izazvaće dramatične posledice.
 

Na fonu nemirne situacije u arapsko-islamskom svetu, slabi dominacija zapadne civilizacije, na sceni se pojavljuju novi polovi razvoja, kao što su zemlje BRIK. Stručnjaci smatraju da ćeu doglednoj budućnosti ovo dovesti do promene geopolitičke slike sveta: sadašnji sistem međunarodnih odnosa je zastareo.