Туниска револуција ће променити свет

Државни преврат у Тунису, једној од земаља Северне Африке које се најбрже развијају – не утиче само на арапско-исламске државе, већ доводи и до новог распореда снага у целом свету. Ово је за „Глас Русије“ изјавио бивши амбасадор Русије у Тунису, Венијамин Попов.
 

Немири у Тунису, који су довели до промене власти и протеривања председника Зина ал-Абидина бен Алија, појавили су се као гром из ведрог неба. Тунис је имао репутацију напредне државе, у којој се приход по становнику у току последњих четврт века повећао десет пута. Међутим, јаз између богатих и сиромашних, који се истовремено повећавао, проблеми са запошљавањем образоване омладине и мешање владајуће породице у све државне пројекте представљали су катализатор масовног незадовољства.
 

Ово сведочи о томе да људи у време глобализације и интернета не желе да живе по некадашњим законима, убеђен је Венијамин Попов.
 

Кад људи виде да се елита незаконито богати, да се јаз између богатих и сиромашних повећава, они реагују овако бурно. То је проблем целог арапског света, који се налази у кризи. Зато што пет процената становништва не може да поседује 80 процената богатства. И то није само у арапском свету. Ситуација се мења врло брзо. Нова средства за комуникацију играју огромну улогу и то мења слику света. Он постаје све више међусобно повезан. Људи желе слободу, достојанство, праведност, и наравно, хлеб.
 

Противречности су се посебно заоштриле у време светске кризе, која је довела до наглог поскупљења производа и пораста незапослености. Пре свега, то је утицало на сиромашне слојеве и омладину. У Тунису је управо омладина, лишена перспективе и приступа управљању државом наступила као покретачка снага преврата. Сличне појаве се, по мишљењу Венијамина Попова, не запажају само у Тунису. Довољно је сетити се недавних немира у Јордану, референдума за поделу Судана, сложене ситуације у Алжиру, Либану, Јемену и Ираку.
 

Потенцијално опасне земље су Египат и Либија. Један од разлога масовних немира у овим земљама може бити не само незадовољство социјално-економском ситуацијом, већ и жеља да се смени власт, која „се заседела“. Као што је познато, председник Туниса, који је прво прогласио себе за демократског владара, променио је устав с намером да остане доживотни владар. Либијски лидер Моамер Гадафи земљом управља преко четрдесет година, а председник Египта Хосни Мубарак, највишу дужност обавља скоро три децеије. Први знаци за узбуну могу се запазити већ данас: јавно самоспаљивање становника Алжира, Мауританије и Египта, незадовољних политиком власти. Актови „политичких самоспаљивања“ могу се назвати потпуно новом појавом у арапским земљама.
 

Притом, на пример, у Алжиру, који поседује резерве нафте и гаса, има новца за хитно решавање социјално-економских проблема, који могу довести до масовних немира, али у многим другим земљама са слабом економијом, било које радикалне политичке промене изазваће драматичне последице.
 

На фону немирне ситуације у арапско-исламском свету, слаби доминација западне цивилизације, на сцени се појављују нови полови развоја, као што су земље БРИК. Стручњаци сматрају да ћеу догледној будућности ово довести до промене геополитичке слике света: садашњи систем међународних односа је застарео.