Ćirilični podaci u BiH pasošima – ne može

Ćirilica je službeno pismo po Dejtonskom ugovoru i ustavima Republike Srpske i Federacije BiH, a u pasošima BiH je izbačena i diskriminisana.

Građani srpske nacionalnosti u BiH, većinom iz Republike Srpske, prilikom dobijanja BiH pasoša nemaju osnovno pravo da im ime, prezime i mesto rođenja budu napisani pismom srbskog naroda, odnosno ćiriličnim pismom, iako po najvišim pravnim aktima BiH, Republike Srpske i Federacije BiH imaju pravo na ćirilično pismo. Građani koji u službi CIPS-a (ustanova koja izdaje lične i putne isprave) zahtevaju od zaposlenih u toj ustanovi da im se pasoš izda sa podacima ispisanim i na ćiriličnom pismu dobijaju odbijenice ili savet da se moraju obratiti višim državnim instancama.

Naime, po Dejtonskom mirovnom ugovoru za BiH u članu 2. pod naslovom «Ljudska prava i fundamentalne slobode» pod stavom 4. «Nediskriminacija» stoji da: «Sva lica u Bosni i Hercegovini će biti slobodna od diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja, jezik, vjera..»

U Ustavu Republike Srpske piše: "Službeni jezici Republike Srpske su: jezik srbskog naroda, jezik bošnjačkog naroda i jezik hrvatskog naroda. Službena pisma su ćirilica i latinica." Takođe je navedeno: «Građani Republike su ravnopravni u slobodama, pravima i dužnostima, jednaki su pred zakonom i uživaju istu pravnu zaštitu bez obzira na rasu, pol, jezik...» Takođe je navedeno: «Građaninu se garantuje sloboda izražavanja nacionalne pripadnosti i kulture i pravo upotrebe svog jezika i pisma...»

Skoro identično je propisano i Ustavom Federacije BiH.

Gledajući pismo kojim su ispisani osnovni podaci vlasnika pasoša ne može se, a da se ne uvidi činjenica da su podaci ispisani latiničnim pismom, npr. prezime «Milošević».

Poznati su slični slučajevi i dugogodišnji sudski sporovi čak i u Srbiji oko zahteva za upisivanje podataka u pasošu na ćirilici, i gde su se posle višegodišnje pravne borbe građani uspeli izboriti za svoja osnovna prava i ćirilično pismo, a gde bi se to inače trebalo rešavati sa lakoćom po samom zahtevu stranke, odnosno pri predaji zahteva za izdavanje pasoša, iako im je ćirilično pismo zagarantovano Ustavom republike Srbije.

U BiH se ovaj problem odnosi na odluke Visokog predstavnika. Visoki predstavnik je donio Odluku kojom se ime, prezime i mesto rođenja ne pišu pismima trima naroda. Činjenica je u stvari da se ovi podaci pišu isključivo latiničnim pismom.

Naime, u BiH i RS, odnosno Federaciji BiH je situacija još specifičnija jer je pravno-institucionalni sistem složeniji. Zakoni na nivou BiH i odredbe Zakona o putnim ispravama, koje su nametnute od strane Visokog predstavnika, tada Volfganga Petriča su nedodirljive za obične građane, iako im krše osnovna ljudska prava, odnosno ne mogu da podnesu Zahtev za ocenu saglasnosti sa Ustavom BiH iz razloga jer ih je donio Visoki predstavnik, kao «vrhovna vlast u BiH», odnosno, jer su na to ovlašteni samo članovi Predsedništva, predsedavajući Ministarskog saveta, predsedavajući ili zamenik predsedavajućeg bilo kojeg veća Parlamentarne skupštine, jedna četvrtina članova bilo kojeg veća Parlamentarne skupštine ili jedna četvrtina bilo kog zakonodavnog veća nekog entiteta.

O ustavnosti odredaba Zakona o putnim ispravama BiH nametnutih od strane Visokog predstavnika, oktobra 2000. godine, 34 poslanika Narodne Skupštine Republike Srpske su podneli Zahtev za ocenu saglasnosti sa «Ustavom BiH» - Dejtonskim mirovnim ugovorom, Ustavnom sudu BiH. Istina, nisu se osvrnuli na pismo kojim će osnovni lični podaci biti ispisani u pasošima.

Kancelarija Visokog predstavnika je dostavila komentar na ovaj Zahtev u kojem se kaže da Visoki predstavnik, kao konačni autoritet, tumači svoja ovlašćenja tako da ona uključuju i donošenje zakonskih propisa.

Ustavni sud BiH je u svojoj odluci kojom odbija Zahtev (uz izdvojeno mišljenje četiri sudije), u obrazloženju svoje odluke naveo da ovlašćenja Visokog predstavnika nisu podložna kontroli Ustavnog suda, kao ni vršenje tih ovlašćenja i u tom pogledu on je delovao kao vlast BiH, a zakon, koji je on donio, je prirode domaćeg zakona, te mora da se smatra zakonom Bosne i Hercegovine.

Ironično, član I/2. Ustava, glasi: “Bosna i Hercegovina je demokratska država, koja funkcioniše na principu vladavine prava i na osnovu slobodnih i demokratskih izbora.”

Postavlja se pitanje ako građani imaju sva zagarantovana ljudska prava, plaćaju naknadu za dobijanje pasoša, a ne mogu da dobiju pasoš sa ispisanim osnovnim podacima, trima ustavima u BiH zagarantovanim ćiriličnim pismom, da li je BiH demokratska država?

Postupcima Visokog predstavnika sigurno je ne možemo tako nazvati i sve dok je kancelarija OHR-a prisutna sa neograničenim ovlaštenjima u BiH ona to ne može biti.

Takođe, slaba je svest i pritisak javnosti u smislu očuvanja i korištenja ćiriličnog pisma kao pisma srbskog naroda, a pogotovu institucija iz RS, kao i predstavnika RS u institucijama BiH prema OHR-u i ostalim institucijama, a kojima je i obaveza da ukazuju na nekorištenje ćiriličnog pisma na svim nivoima društva u celini, kao i prema ostalim telima i institucijama kojima je zaštita ustavnosti, zakonitosti i ljudskih prava u nadležnosti.

Stoga, po svemu sudeći do odlaska OHR-a iz BiH se neće moći govoriti o demokratiji i osnovnim ljudskim pravima i slobodama. Kada će to biti?