Turdim se da zanimljivo pričam zanimljive priče

Moje poznanstvo sa piscem Andrejem Vinogradovom je započelo još od njegove prve knjige Trubadur i Teodoro, čiji junaci egzistiraju u Rusiji i Španiji. Filozof po obrazovanju, istoričar, novinar, izdavač, profesionalni polittehnolog Vinogradov skoro četvrt veka živi u Evropi.

Njegovi romani otkrivaju čitaocu novi život ruskog čoveka u inostranstvu. U njima nema nostalgije za domoviom ili kritike vlasti, u njima čovek i njegovo bitisanje izbijaju na prvo mesto, pokazujući iskustvo spajanja dve kulture, ruske i evropske. Ako se razmišlja o književnosti u takvim izrazima kao što su potrošačka svojstva, praktičost, ja bih rekao da moje knjige odgovaraju čitaocima u svako vreme i u svakoj tački sveta, rekoa je pisac u intervjuu za Glas Rusije.

U izdanju OLMA-Pres izlazi vaša nova knjiga U Portofinu, i tamo... A čime je započela vaša književna karijera?

- Dečijim snom da napišem knjigu. Da napišem knjigu činilo se jednostavnim i drugostepenim, najviše me je privlačilo da stavljam autograme na prvoj strani. U moju školu je jednom došao poznati sovjetski pisac Boris Poljevoj. On je vrlo zanimljivo pitpisivao svoje knjige svim zainteresovanim i taj pozorišno-umetnički čin me je osvojio.

Zatim je bilo mnogo školovanja – u Moskvi, u Pragu, muzika, novinarstvo, plivanje u političkim vodama... Moja književna karijera je započela svesnim i dobrovoljnim završetkom svih prethodnih. Ne karijera, već život. Kakva kod pisca može da bude karijera? Samo ona koju on sam sebi napiše. Složićete se, to je neobična prednost u odnosu na druge struke. Kako da je ne iskoristite?

- Koji sižei vas privlače kao pisca? Smatrate li vi glavnim uslovom nacionalnu pripadnost junaka vaših priča ili to može da bude građanin sveta? Za čitaoca u globalnom svetu ima li značaja gde živi junak?

- Dve trećine života proživeo sam van granica Rusije. Verovatno su zato moji junaci pre kosmopolite, ali u mojim ruskim likovima neizbežno se vidi naša neiskorenjiva zamišljenost i večito traganje. Moji junaci su ruski ljudi sveta. Između ostalog u novoj knjizi možete da sretnete razne ljude – Ruse, Italijane, Francuze, Špance, Engleze. I Nemce i Austrijance takođe. Svi sa svojim hirevima.

U vašim knjigama je vrlo zanimljiv jezik. Likovi se izražavaju oštro, aforistično, često pribegavajući leksičkoj kreativnosti. Da li vam se dopada savremeni ruski jezik i kako se odnosite prema njegovoj mutaciji?

- Prema mutacijama kao i mutantima sa žalošću. Sa druge strane, kod nas ne samo u maternjem jeziku, već u svim sferama života vidi se smena zuba – mlečnjaci se klate, ali još ne ispadaju, a novi već rastu odozdo. I oni će pre ili kasnije pobediti. Tradicije nikuda nisu nestale i nadam se da živi jezik neće previše postradati. Malo ćemo se glupirati, jedno 150 godina i nazad ka Lavu Tolstoju. Šalim se. Ili ne? A za sada moramo da trpimo, i da činimo to bolje sa humorom. Jezik je kao karta duše: za jedne vodič, za druge da umotaju ribu u njega. Kada nemate šta da kažete i jezik je takav.

Jedan od glavnih junaka vaše prve knjige Trubadur i Teodoro je pas. Zašto?

- Obožavam pse. Posebno jazavičare. Mom psu će biti uskoro 14 godina, i Teodoro je napisan prema njemu. Neobičan huligan. U novm romanu U Portofinu, i tamo... takođe ima pasa. Istina, najupečatljivija zvezda romana od životinja je mačak po imenu Oto. Lutalica, avanturista, sanjar, brbljivac... U romanu je mnogo neobičnih životinja – pacov sa budustičkim uverenjima, galeb misionar, riba stradalnica, hvalisava vrana, nema zmija... To je knjiga o ljudima i životinjama – putnicima čije se sudbine presecaju ili samo liče.

Koji je cilj vašeg pisanja osim zadovoljstva od samog procesa i cirkuskog žongliranja rečima i pojmovima?

- Većini pisaca su misiju naložili kritičari. Trudim se da zanimljivo pričam i izmišljam zanimljive priče. Ponekad pratim težnje i hireve svojih junaka, ponekad dozvoljavam sebi da se bunim i da im pokažem mesto. Naši odnosi nisu uvek jednostavni, a kada se uživimo, već je vreme da se rastanemo. Nedavno mi je urednik napisoa da je putovao po onim mestima koji su opisani u romanu U Portofinu, i tamo... i setio se raspoloženja knjige... To verovatno i jeste cilj. Stvoriti različito raspoloženje. Roman je čudesno tkanje koje može da ugreje u mrazevima i ohladi kad je žega.

Andrej Vinogradov je jedan od onih autora koji se ne plaše da grade dela tako kako smatraju za potrebno, za njega je na prvom mestu kao u atorskom filmu fokus na misli i osećanja lika, a ne na kretanje jasno izrađenim sižejnim linijama. Takva proza je pronalazak za iskusnog čitaoca.

Ana Fjodorova,