Турдим се да занимљиво причам занимљиве приче

Моје познанство са писцем Андрејем Виноградовом је започело још од његове прве књиге Трубадур и Теодоро, чији јунаци егзистирају у Русији и Шпанији. Филозоф по образовању, историчар, новинар, издавач, професионални политтехнолог Виноградов скоро четврт века живи у Европи.

Његови романи откривају читаоцу нови живот руског човека у иностранству. У њима нема носталгије за домовиом или критике власти, у њима човек и његово битисање избијају на прво место, показујући искуство спајања две културе, руске и европске. Ако се размишља о књижевности у таквим изразима као што су потрошачка својства, практичост, ја бих рекао да моје књиге одговарају читаоцима у свако време и у свакој тачки света, рекоа је писац у интервјуу за Глас Русије.

У издању ОЛМА-Прес излази ваша нова књига У Портофину, и тамо... А чиме је започела ваша књижевна каријера?

- Дечијим сном да напишем књигу. Да напишем књигу чинило се једноставним и другостепеним, највише ме је привлачило да стављам аутограме на првој страни. У моју школу је једном дошао познати совјетски писац Борис Пољевој. Он је врло занимљиво питписивао своје књиге свим заинтересованим и тај позоришно-уметнички чин ме је освојио.

Затим је било много школовања – у Москви, у Прагу, музика, новинарство, пливање у политичким водама... Моја књижевна каријера је започела свесним и добровољним завршетком свих претходних. Не каријера, већ живот. Каква код писца може да буде каријера? Само она коју он сам себи напише. Сложићете се, то је необична предност у односу на друге струке. Како да је не искористите?

- Који сижеи вас привлаче као писца? Сматрате ли ви главним условом националну припадност јунака ваших прича или то може да буде грађанин света? За читаоца у глобалном свету има ли значаја где живи јунак?

- Две трећине живота проживео сам ван граница Русије. Вероватно су зато моји јунаци пре космополите, али у мојим руским ликовима неизбежно се види наша неискорењива замишљеност и вечито трагање. Моји јунаци су руски људи света. Између осталог у новој књизи можете да сретнете разне људе – Русе, Италијане, Французе, Шпанце, Енглезе. И Немце и Аустријанце такође. Сви са својим хиревима.

У вашим књигама је врло занимљив језик. Ликови се изражавају оштро, афористично, често прибегавајући лексичкој креативности. Да ли вам се допада савремени руски језик и како се односите према његовој мутацији?

- Према мутацијама као и мутантима са жалошћу. Са друге стране, код нас не само у матерњем језику, већ у свим сферама живота види се смена зуба – млечњаци се клате, али још не испадају, а нови већ расту одоздо. И они ће пре или касније победити. Традиције никуда нису нестале и надам се да живи језик неће превише пострадати. Мало ћемо се глупирати, једно 150 година и назад ка Лаву Толстоју. Шалим се. Или не? А за сада морамо да трпимо, и да чинимо то боље са хумором. Језик је као карта душе: за једне водич, за друге да умотају рибу у њега. Када немате шта да кажете и језик је такав.

Један од главних јунака ваше прве књиге Трубадур и Теодоро је пас. Зашто?

- Обожавам псе. Посебно јазавичаре. Мом псу ће бити ускоро 14 година, и Теодоро је написан према њему. Необичан хулиган. У новм роману У Портофину, и тамо... такође има паса. Истина, најупечатљивија звезда романа од животиња је мачак по имену Ото. Луталица, авантуриста, сањар, брбљивац... У роману је много необичних животиња – пацов са будустичким уверењима, галеб мисионар, риба страдалница, хвалисава врана, нема змија... То је књига о људима и животињама – путницима чије се судбине пресецају или само личе.

Који је циљ вашег писања осим задовољства од самог процеса и циркуског жонглирања речима и појмовима?

- Већини писаца су мисију наложили критичари. Трудим се да занимљиво причам и измишљам занимљиве приче. Понекад пратим тежње и хиреве својих јунака, понекад дозвољавам себи да се буним и да им покажем место. Наши односи нису увек једноставни, а када се уживимо, већ је време да се растанемо. Недавно ми је уредник написоа да је путовао по оним местима који су описани у роману У Портофину, и тамо... и сетио се расположења књиге... То вероватно и јесте циљ. Створити различито расположење. Роман је чудесно ткање које може да угреје у мразевима и охлади кад је жега.

Андреј Виноградов је један од оних аутора који се не плаше да граде дела тако како сматрају за потребно, за њега је на првом месту као у аторском филму фокус на мисли и осећања лика, а не на кретање јасно израђеним сижејним линијама. Таква проза је проналазак за искусног читаоца.

Ана Фјодорова,