Tenkovski biatlon: Širenje formata

Tenkovski biatlon u kojem su takmičenja održana u Rusiji 2013. godine izazvao je logično interesovanje i u inostranstvu. Za nagrade su se borili tenkisti iz Rusije, Belorusije, Jermenije i Kazahstana. Ove godine se spisak učesnika širi – na takmičenja će svojim mašinama doći tenkisti iz Nemačke, Italije i SAD. Učestvovanje prve dve zemlje je planirano ranije, a posetu Amerikanaca je najavio ruski predsednik Vladimir Putin na nedavnom sastanku sa studentima MIFI.

Prvi put na svetu

Sama po sebi takmičenja najboljih tenkovskih posada nisu nova – ona su organzovana u SSSR, a na Zapadu su najpoznatija bila Canadian Army Trophy – takmičenja započeta na inicijativu komande kanadske vojske u Zapadnoj Nemačkoj, u kojima su učestvovali tenkisti svih vodećih zemalja NATO. Pobednici na ovim duelima koji su organizovani od 1963. do 1991. godine, dobijali su nagrade u vidu srebrnog modela tenka „Centurion“.



I sovjetska takmičenja, i njihov zapadni analog imali su jedan nedostatak: pokazujući najbolje među svojima nisu odgovarali na pitanje koje je brinulo obe strane „gvozdene zavese“: čiji su tenkovi i čiji su tenkisti bolji?

Novi tenkovski biatlon će prvi put odgovoriti na njega. Direktna takmičenja ruskih tenkista na ruskim mašinama s njihovim zapadnim kolegama u sopstvenoj tehnici, garantovano će izazvati ogromno interesovanje u celom svetu. Pritom, kako amatera, tako i profesionalaca.

Ne obrukati se

„Tenkovski biatlon“ je 2013. godine održan na istom tipu borbenih mašina – T-72B, na koji su navikli tenkisti svih zemalja-učesnica. Međutim, za takmičenje sa savremenim zapadnim tenkovima to će biti malo. Ovo se posebno odnosi na Nemačku, čiji glavni tenk danas jeste Leopard-2A6, „najnaprednija“ verzija iz poznate porodice. S ruske strane, domaću vojnu moć bi mogao dostojno da predstavi T-90, posebno njegova najnovija verzija SM/AM.



Savršeniji sistem upravljanja vatrom ove mašine omogućiće strelcima da značajno smanje vreme koje je potrebno za pogađanje ciljeva. Ujedno, uslovi takmičenja zahtevaju da u njemu učestvuju posade stroja koristeći tehniku stroja, a novi T-90 se zasad nije pojavio u vojsci.

Moguću palijativnu varijantu predstavlja korišćenje modernizovanih T-72 koji su između ostalog, dobili i u savršene sisteme za upravljanje vatrom. U svakom slučaju, s ovim mašinama su mnogo bolje upoznati ruski tenkisti i ovo u velikoj meri smanjuje rizik od mogućih grešaka u toku takmičenja.

Sama takmičenja se sastoje od dve faze – krosa i pucanja. Kros predstavlja prelaženje složene maršrute od više kilometara uz savladavanje sledećih prepreka: plavni teren, ograde, brdo, most sa prugom. Na maršruti ima brzinskih deonica i mesta za obilaženje. Za oborene čunjeve ili skretanje s maršrute računaju se kaznene sekunde.

Za vreme pucanja posada treba da pogodi metu na tri načina (pritom sa svakog mesta na svoj način):

- radnim punjenjem (tri punjenja plus jedno rezervno) – tri cilja koja imitiraju oklopnu tehniku na udaljenosti od 1,6 km, 1,7 km i 1,8 km

- iz zenitnog mitraljeza tenka (20 patrona, 5 rezervnih) – meta koja imitira helikopter na udaljenosti od 900 metara

- jednim punjenjem na upravljanje – meta, koja imitira oklopnu tehniku na udaljenosti od 2 km.

U slučaju promašivanja posada treba da obiđe kazneni krug dug 500 metara.

U fazi pucanja pravila će, sudeći po svemu, morati da se menjaju – ni američki, ni nemački tenkovi nisu naoružani punjenjima s upravljanjem. A u ostalom su ova pravila sasvim odgovarajuća, iako nisu sveobuhvatna i omogućavaju organizovanja vrlo spektakularnog takmičenja.

Možda je upravo to jedan od glavnih ciljeva „Tenkovskog biatlona“: takmičenja su mnogo bolja nego rat.

Ilija Kramnik,