Igor Jaramaz: U Crnoj Gori je na delu projekat stvaranja "novog čoveka"

Šta možemo očekivati od vaše koalicije a šta od vaše stranke po ulasku u parlament?

Srbska lista je rekonstituisana 2011. kao stranka od idejnih tvoraca ali još bitnije na principama prvobitne Srpske liste (koalicija 2006-2009.) koja je programom "Mi za nas" razbudila političku svest Srba u crnogorskoj državi. Bez rekapitulacije svima dostupnih brojki i činjenica o prethodnom uspehu, naša politika, Srpske liste, ali i šire koalicije Srpske sloge, se fokusira na jednostavno pitanje kao premisu svakog političkog poteza: "Gde je tu interes Srba?" Položaj Srba je znatno pogoršan jer se četiri godine to pitanje ne nazire u domu kojim predsedava Ranko Krivokapić. Cilj Srpske liste nije samo da naglas postavlja to pitanje sebi i drugima, i da dela u skladu sa tim pitanjem, već i da uvede načelo odgovornosti političkih predstavnika. Cilj Srpske liste je da prosečni birač postavi pitanje "Šta je moj predstavnik uradio za mene kao Srbina ali i pojedinca?"

U najužem rukovodstvu jedne članice Demokratskog fronta nalaze se članovi „crkvenog odbora“ organizacije koja je sebe sama nazvala Crnogorskom pravoslavnom crkvom a koja je eskomunicirana od svih Pomjesnih Pravoslavnih Crkava. Kako po vašem mišljenju može da se razvija zajedničko političko koaliciono djelovanje ove stranke i druge stanke,članice ove koalicije, koja u svom nazivu ima pridjev srbska? Šta možemo očekivati od ovakve koalicije?

Da, konkretno je reč o Branku Raduloviću iz PzP. A tzv. CPC koja je u stvari Crnogorska nepravoslavna crkva je zamisao CK KPCG. Od uspostavljanja NRCG je određena struja težila da primeni "makedonski scenario". Od 1970-ih to postaje sve veća mogućnost uz Veselina Đuranovića, Veljka Milatovića i Vidoja Žarkovića. Najveća prepreka im je bila duhovna snaga pokojnog Mitropolita Danila (Dajkovića) koji je uz Mitropolita Arsenija (Bradvarevića) najzaslužniji u borbi protiv zla i njegovih slugu na tlu SRCG. Što se tiče saradnje sa duhovnim čedima takvog projekta, ona se isključivo može odvijati u okviru prethodno iznetog principa interesa Srba. Sarađivaćemo sa njima u meri u kojoj oni budu uvažavali interese i prava Srba. To se ne odnosi samo na koaliciju gospodina Radulovića već i ostale opcije. Ako biste me pitali za verovatnoću takve saradnje samo bih vam odgovorio da je crnogorska država poput paralelne dimenzije gde crno postoje belo i nemoguće moguće. Primera radi 2007. godine je poslanik Albanske alternative Vaselj Siništaj podržao predlog Ustava Srpske liste koja se takođe rukovodila principom "Sva prava svima".

Da li je opravdana optužba da su oni koji se zalažu da đaci čiji je maternji jezik srbski ostvare pravo na školovanje na svom maternjem jeziku, uz odgovarajuće nastavne programe, izazivači podjela u Crnoj Gori? Da li su postojale podjele u Crnoj Gori prije septembra 2011.g. kada je naročito aktuelizovano ovakvo zalaganje koje je tada postalo odgovor na „dogovor o jeziku“, poznat još kao dogovor Lukšić – Milić, Medojević, Mandić?Da li je prepoznato blagotvorno dejstvo ovog sporazuma na predupređenje podjela u Crnoj Gori ili na njihovo stišavanje?

Gde god je ljudi tu postoje i podele koje nisu nužno loša pojava. Što se tiče Srba i Crnogoraca, svaki pokušaj zanemarivanja te razlike isključivo ide na štetu Srba. Najbolji primer je taj zloglasni "dogovor o jeziku". Rezultat je da srbska deca uče crnogorski i samo crnogorski jezik iako je navodno taj dogovor postignut da ne bi morala uopšte da uče crnogorski. A da podvala bude veća, postojeći prosvetni zakon je, u skladu sa članom 79. Ustava, i pre tog dogovora predviđao ne samo da srbska deca pohađaju celokupnu nastavu na srbskom već i da njihov nastavni plan i program uređuju Srbi, da im nastavnici i direktori škola budu Srbi i da čak uče srpsku istoriju i elemente srpske kulture i tradicije na drugim predmetima (muzičkom npr). Ispostavilo se da je postignut dogovor oko toga da srbska deca ni po koju cenu ne smeju da uče srbski jezik i to na insistiranje Nove koja u svom punijem nazivu čak nosi pridev srbska.

Ima li šanse da Srđan Milić i SNP prihvate rješenje sa srbskim odjeljenjima?

Mislim da SNP i Srđan Milić nemaju ništa protiv toga da Srbi uživaju svoja ustavom-zajemčena i zakonska prava, čak je više Srba funkcionera u toj stranci nego Crnogoraca. Mislim da je SNP u prethodnom slučaju bio žrtva još jedne političke spletke Andrije Mandića. Sve to na stranu, borba Srpske liste i Srbskog bloka za srbsko obrazovanje za srpsku decu će biti neumorna. To ne samo da će morati da prihvati SNP već i DPS jer je u skladu sa njihovim zakonskim i ustavnim rešenjima. A i nad šefom postoji šef, tu je i međunarodno pravo i kao i strane instance.

Kakve se namjere kriju iza odluke ministarstva obrazovanja i zavoda za školstvo da se protjeraju srbski pisci iz nastavnog programa za književnost u osnovnim i srednjim školama i iza žrtvovanja naučnosti za račun uskih stranačkih interesa u udžbenicima istorije?

Mislim da to pitanje prevazilazi usko stranačke interese DPS i SDP. Očito je po sredi projekat izgradnje novog čoveka, što bi rekao Marks. U ovom slučaju crnogorskog čoveka za crnogorsku državu. Taj socijal-konstruktivizam se ne vidi samo na časovima jezika i književnosti nego istorije i u celokupnom nastavnom programu. Zato je preko potrebno da pružimo priliku srbskim roditeljima da izoluju svoju decu od neželjenih posledica koje će njihovu decu osuditi na tu paralelnu dimenziju. Nema većeg poniženja od toga da vam potomstvo okrenu protiv vas, kako su to radili Osmansko carstvo i NDH. Takva mera spada pod definiciju genocida UN prema konvenciji o sprečavanju istog iz 1948.

Premijer Lukšić je prije nepunu godinu izjavio da u Crnoj Gori postoje dvije crkve i da od njih treba stvoriti jednu. Kakvi potezi bi se mogli očekivati od onih koji bi pokušali da ostvaruju politički program izražen kroz ovakav nonsens ?

Nameće se logički niz: simboli, međunarodno priznanje, jezik. Poslednje na tapetu je Crkva. Kao neko ko je izučavao tu tematiku mogu reći da je pravni položaj Srpske pravoslavne crkve i njene imovine na tlu crnogorske države, stamen kao Ostrog. Očigledno je okupljanje otpadnika od hrišćanstva u tzv. CPC odslužilo svrsi - mobilizacije Cetinjana i ostalih Crnogoraca prethodnih 20 godina. Pošto je jasno da su četiri eparhije SPC čvrsto zaštićene domaćim ali i međunarodnim pravom, osvajačima jedino preostaje da traže saveznike iznutra koji bi ih pustili iza bedema. Nama preostaje molitva i vera u Božiju čudotvornost.

U nekim ranijim saopštenjima vaše stranke ali i saopštenjima vaših koalicionih partnera govorilo se o fašističkom pa i nacističkom djelovanju režimskih stranaka. Dali se tu radi o „izdvojenim incidentima“ ili je to težnja koja ih karakteriše?

Meni je čast da je drugi potpredsednik Političkog saveta Srpske liste profesor Predrag Vukić, među najboljim studentima istorije posleratnog Beogradskog univerziteta, sa prosekom 9,6. Upravo je potpredsednik Vukić prvi to stanje dijagnostifikovao 90-ih kao crnogorski nacizam, odnosno socijalistički crnogorski nacionalizam. Endrju Hejvud navodi devet karakternih razlika između fašizma i nacizma. Državnotvorna ideologija SDP-DPS je u gotovo polovičnom raskoraku između fašizma i nacizma. Kao što vidite, svaka ocena koju iznosi Srbska lista ima punu naučnu odgovornost jer je potkrepljena logičkim argumentima, empirijom i teorijom. Tako s punom odgovornošću tvrdim da uopšte nije reč ni o kakvim izdvojenim incidentima već tipičnim manifestacijama jednog jasnog stanja. Ono što izdvaja te "incidente" jeste medijska pažnja, mnogo više ih je prošlo i idalje prolazi neprimećeno. Profesor Vukić je rođeni Cetinjanin koji svakodnevno živi golgotu Srbina u Katunskoj nahiji. On svakodnevno živi u sredini koja mržnju potkrepljuje uvredama, fizičkim nasiljem i pre svega izolovanjem nepoželjnih koja njemu pruža priliku za dugu i duboku refleksiju. Poput zatočenika na izdržavanju dugogodišnje kazne razmišljao je o uzrocima svoje sudbine i krivice, u ovom slučaju srpske narodnosti. Nije neskromno reći da smo svi mi, u društvenom smislu, učenici profesora Vukića. Nažalost, prognoze Predraga Vukića potvrđuje tok istorije.

Na pojedinim mjestima u štampi koja izlazi u Crnoj Gori pominjali su se izvještaji Vikiliksa vezano za pojedine političare u Crnoj Gori? Ko su zvijezde Vikiliks Montenegra i po čemu postaju poznati zahvaljujući Asanžu i njegovoj ekipi?

Izdvojio bih Predraga Bulatovića i Andriju Mandića. Bulatović je prema depeši 1.6.2006, odmah po referendumu uznemiren konstituisanjem ondašnje Srpske liste da je potrčao u američku ambasadu kako bi im rekao da neko mora zaustaviti SL pre nego što okupi 100.000 glasova. To je kao opasnost po crnogorsku stabilnost naveo vođa pokreta za očuvanje SCG. Tada je tvrdoglavo insistirao da je Crnogorac (tek pred popis 2011. je postao Srbin) i zabranjivao je srpske trobojke na skupovima za zajedničku SCG. Mandić se spominje kao kontroverzna ličnost, 19.6.2006 im doslovce prenosi stavove, interno stranački formulisane od Miroslava Vlahovića, pre redigovanja zvaničnog programa "Mi za nas". Amerikanci ga prepoznaju protivnika koga treba uvažiti. Amerikancima je Mandić postao zanimljiv kada je poslušao savete da podrži ideju atlantskih integracija. Navodi se u depešama da se hvali kako za to uopšte nema podrške u stranci mada je više puta obavljao obrte, čas je bio za, čas protiv NATO. Nakon gašenja Srpske narodne stranke i transformacije Srpske liste u Novu, američke diplomate s mukom ubeđuju tek polovinu crnogorske Vlade da je Mandić stabilizovao njihovu vladavinu.

Nakon secesije Crne Gore i njenog izdvajanja iz državne zajednice SCG Srbija je postala država naslijednica SCG. SCG je imala državno pravni kontinuitet sa državom nastalom ujedinjenjem nakon odluke Podgoričke skupštine 26.11.1918.godine. Može li se ne samo zbog ovoga već i zbog bitnih suštinskih razlika dovesti u pitanje državni kontinuitet današnje Crne Gore sa Crnom Gorom Petrovića? Ako može da li to opravdava, uz težak položaj srpske zajednice, eventualno korišćenje manjinskih prava, zapisanih u ustavu današnje CG? Vas su dosta često vaši politički oponenti kritikovali zbog predloga o zaštiti srbskih interesa korišćenjem manjinskih prava.

Petrovićka Crna Gora je imala svoju genezu. Međutim, ona se teško može smatrati državom u ekonomskom, političkom, pravnom pa čak i filosofskom pogledu. Uplivom novih ideja ali i migracijom četvrtine njenog najproduktivnijeg stanovništva je došlo do neminovnog ukidanja takve Crne Gore. Srbija kao Pijemont i srbsko ujedinjenje su tek bili maska borbe protiv nefunkcionalnosti prethodnog poretka, zbog čega su i begovi Pljevalja, Bijelog Polja i Metohije na Podgoričkoj skupštini 26.11.1918 glasali za utapanje u Srbiju. Život u zajedničkoj državi, sa svim manama Kraljevine SHS/Jugoslavije je bio period političkog, pravnog, ekonomskog, kulturno-prosvetnog procvata prostora države koju su ukinuli njeni građani. Jednom rečju je to bio civilizacijski skok, koji su tek poništile dve totalitarne ideologije okupacijom 1941: fašizam i nacizam. Treća totalitarna ideologija, komunizam, je nadogradio Musolonijevu i Hitlerovu marionetsku crnogorsku državu da bi je pretvorio u trenutni oblik, podjednako neodrživ kao svi prethodni, ali ojačanog imuniteta na kobne falinke prethodnih inkarnacija. Postojeća inkarnacija je anticivilizacijski čin koji se osniva na negaciji svega što je sveto čovečanstvu. Crnogorska državna idolatrija - oltar državnosti kome se prinose ritualne žrtve u ljudskom dostojanstvu - je blasfemija svakom studentu prava i političkih nauka osim možda u Pjongjangu, Rijadu ili nekoj trećoj diktaturi koja od ljudi pravi marvu. U takvoj državi su Srbi manjina u matematičkom, pravnom, političkom, pa čak i etičkom smislu. Čak se može reći da su Srbi faktor opstanka crnogorske države. Ona opstaje u meri u kojoj je Srbi prihvataju i ne dovode u pitanje. Kada kritična masa bude konstatovala činjenicu da su manjina, Crna Gora neće više moći da parazitski isisava ljudskost svojih građana, ili će jednostavno prestati da postoji. Po nekima je to jedno te isto.

Razgovarao: ALEKSANDAR PAVLOVIĆ