Projekat destrukcije 10. deo

Prethodno pomenute procese, SAD pokreće po celom svetu, ali je u prvom redu akcenat stavljen na Rusiju. Sve dok je imuni sistem Rusije blokiran, dok su vera, kultura i tradicija ozbiljno oslabljene, situacija za napad je idealna. Posle, kad se Rusija osvesti, biće kasno. Da ne bi zakasnio, zapadsve snage usmerava na preoblikovanje svesti i izgradnju uslova za privredni bankrot.
Albert Gor, kandidat za predsednika SAD, je izjavio da potrošačko-tržišni pogled na svet vodi naciju u propast. Ako taj pogled na svet vodi u ćorsokak Ameriku, zemlju koja je ponikla na demokratiji, šta reći za Rusiju… Naši ljudi ne umeju da žive u atmosferi profiterstva i podmićivanja. Oni će se ili opijati i postati beskućnici, ili će postajati surovi i odlaziti u razbojnike. Kao što medved pada u zimski san, tako i naš narod pada u socijalnu komu, u duhovnu lenjost postajući prema svemu ravnodušan. Nesrećne skitnice, koje su se umnožile na ulicama i železničkim stanicama — predstavljaju nemi ukor društvu. To su «deca demokratije», koja se nisu mogla prilagoditi na sistem koji ih je stvorio.
* * *
Od svih mogućih scenarija za uništenje Rusije najbesperspektivniji je vojni. Sve dok je Rusija nuklearna sila, stupati s njom u konflikt označava samoubistvo. Ali se ni takav scenario ne može potpuno staviti van razmatranja. Slamanje ključnih centara države će na prirodan način dovesti Rusiju do toga da izgubi statusa nuklearne sile. U bliskoj budućnosti okončaće se rok upotrebe ruskog nuklearnog oružja. Sa sadašnjim stanjem ekonomije i nauke, izgleda da ono neće biti zamenjeno novim. Osim toga, smetnja su i dogovori o smanjenju tog tipa naoružanja. Istovremeno, naši potencijalni protivnici intenziviraju naoružavanje konvencionalnim vidovima naoružanja. Teoretski, po oslabljenoj Rusiji bi se mogao izvesti koncentrisani napad nenuklearnim raketama, tako da bi stepen pretrpljenog poraza bio isti kao kod nuklearnog napada. To se može desiti ne svakog minuta, već svake sekunde, jer je kompjuterska era donela svoje korekcije. Sada nije potrebno trošiti vreme na dovlačenje vojske do granice. Dovoljno je samo pritisnuti dugme.
Pa ipak, iz mnogih razmatranja sledi da varijanta hladnog rata ostaje prioritetna, gde se kao objekat bombardovanja pojavljuje - naša svest. Danas je nova vojna doktrina — ne rat za ekonomiju i teritoriju, već za svest. Ko osvoji svest, taj će dobiti sve ostalo. Vodi se rat. U bukvalnom smislu. U tom ratu gađaju iz medija po duhovnim temeljima društva. U celini gledano, bombardovanje svesti će dovesti ne samo Rusiju, već i ceo svet, do moralne degradacije i privrednog bankrotstva. Tako egzotičan način vođenja rata omogućava da se rušilačke aktivnosti vrše praćene zaklinjanjem na prijateljstvo. Pod obeležjem borbe za visoke ciljeve poput slobode i bratstva, SAD uništava čitave narode. Pri otvorenoj vojnoj agresiji to bi bilo nemoguće.
* * *
U toj situaciji apeli da se narod urazumi, zaštiti isl. su besmisleni. Sa istim takvim uspehom se možete obrađati deci koja po svojoj prirodi nisu sposobna da predvide do čega će u najbližoj budućnosti dovesti neki postupak. Koliko god objašnjavali deci da su električno osvetljenje i grejanje veoma bitne stvari, ako tokom leta dođe dobri čika i «raspali» po slabim tačkama u stilu: vi ste slobodni ljudi, a slobodni ljudi imaju pravo da izaberu — deca će s radošću zaigrati tu igru. Zatim će taj pametnjaković predložiti da biraju između elektrike i slatkiša, znajući unapred da će deca uvek izabrati ovo drugo. Ako se još čika potrudi i da napravi raznobojni šou kojim se deca navode na izbor slatkiša, onda se može prognozirati stopostotni rezultat.
Da li su deca kriva? Ni u kom slučaju. Zato što se predložena tema nalazi van mogućnosti njihovog razumevanja. Ona ne shvataju da će doći zima. Sve dok im je toplo, slatkiši su bolji od nerazumljivih reči o dolazećem zahlađenju. Kada se deca sa slatkišima u rukama budu smrzla, čika, koji je sprovodio izbore i savršeno shvatao njihove posledice, ima pripremljene fraze u stilu: «svaki narod ima vlast koju zaslužuje», «trebalo je ranije misliti», «vas niko nije primoravao», «sami ste izabrali» i druge.
Takvi «slobodni izbori» se mogu nazvati jednom rečju — podlost. Gledati kako podlaci manipulišu decom, čak i ako ta deca imaju između 20 i 70 godina, i ništa ne činiti, je takođe podlost. Ali deca jednom odrastu, a od naroda, nažalost, nikada neće postati čovek čiji misaoni opseg obuhvata državne razmere. Narod je večito dete, kod koga se menjaju igračke i igre, ali ne i misaoni opseg. Koliko god mu objašnjavali, on će razumeti tačno onoliko koliko može. Koliko god vode vi ulivali u čašu, u nju će stati samo jedna čaša. Sve što je preko toga, preliće se.
I petogodišnjem i pedesetogodišnjem detetu uvek će ostati nedostupne teme koje su van ograde njegovog igrališta u pesku. Kad ljudi pod ovim ili onim izgovorom odustaju od rešavanja ili čak od shvatanja zadataka državnih ili planetarnih razmera, oni kao da prenosno kažu: to nije naš posao zato što smo mi — deca, kojoj je smešno čak i da pomisle na to da se uhvate u koštac sa takvim zadacima. Mi ćemo uvek biti apsolutno bespomoćni protiv «civilizovane» pljačke preko, na primer, kolebanja kursa valuta, geopolitičkih ili makroekonomskih fenomena i političkih zloupotreba. Nas treba neko da zaštiti. Kao što odrasli štite decu od hladnoće i gladi, tako poštena elita treba da zaštiti narod. Ali sada (za sada?) nema ko da ga zaštiti. Svet će se kotrljati ka propasti sve dotle, dok elita ne počne da se bavi onim za šta ima talenta, širine i duha. Pritom se pod elitom ne podrazumevaju oni koji nose modernu obuću i voze skupe automobile, već oni koji imaju visoke ciljeve.
Objedinjavanje prave elite, koja postoji u Rusiji, ali se nalazi u uspavanom stanju, može se desiti usled nekih izuzetnih okolnosti. «Videći stradanje nevoljnih i uzdisanje ništih, sad ću ustati, veli Gospod, i izbaviti onoga kome zlobe» (Ps. 12, 5).