Mandeljštam na Danteovom tragu

Tragom monografiju Jelene i Marine   Glazove „Na Danteovom tragu. Poetika i poezija Osipa Mandeljštajna“ koju je izdavačka kuća „Duh  i lietra“ iz Kijeva objavila na ruskom jeziku a koju  su svojevremeno  ruska književna kritika i kulturna javnost dočkale sa doborodošlicom  i ocenile je kao jedno od najznačajnijih priloga tumačenju besmrtnog dela ruskog poetskog genija.

Njemu dajemeo spomen ovu.

Osip Madeljštam (1891-1938) je genije ruske i svetske poezije,  čovek čija će se herojska,  uzvišena i tragička sudbina   večno odslikavati u očima prosvećenih  ljudi nepokornih  teroru i tiraniji.

On je bio  slobode   trubadur, tvoraštva  lepote pevač,  progonjeni letopisac,   svedok užasne i nečuvene izopačenosti đavolololike vlasti i društva  vapostavljene nad svim krugovima adskog terora.

Vodiči poput Danteovog Vergilija

Autori monografije „Na Danteovom tragu“ književni   istraživači,   su pouzdani vodiči po svim božanstvenim prostranstvima Raja,  po svim kutovima Ada,  koji su sami ljudi komletno izgradili po sistemu „ključ u ruke“. 

Svuda je tuda za života  prošao sam pesnik Osip  Mandeljštam,  bez vodiča.

Sada,  u monografiji,  vodiči Mandeljštamovg pređenog puta kao u magnovenju  sa blagorodnim poštenjem svojstvenom Danteovom  Vergiliju, sa revnosnom pažnjom prožetom ljubavlju,  vode čitaoce po sporednim ulazima u  biografiju pesnika,  po uzvišenim   putevima  po pozivu   od Boga poslanom,  ali,  ka  teško pojmljivim,  ali vazda  osmišljenim stvaralačkim   ciljevima.

Naići ćemo u ovoj knjizi i na neohodna,  u svakom slučaju dobrodošla tumačenja  simbolističkog smisla  pojedinih stihova,  strofa,   pa i celih pesama,  proći ćemo zajdno sa pesnikom  i njegovim   vodičima po nepristupačnom  životnom bespuću,  koje  se izaražava na taj način što se  neustrašivo  kaže ono što su zaslužili   i ta osuda se hrabro baci  pred svinjske njuške ubica iz Ljubjanke i književnih podlaca  iz Saveza pisaca.

Zločinački smisao okretanja točka  i sovjeta Utopije

Genije pesnika je na tragičan način shvatio „okretanje točka“ i zločinački smisao „sovjeta“  Utopije. A sama ona, Utopija,  otupivši od  prinudnog,  u strahu od streljanja „entuzijazma“, nije ni primetila čudovišno ironični paradoks, pogubni ne samo za ruski narod - sovjete,  a u suštini se radilo o instrukcijama  kako što bezbdenije  za svoju kožu sići sa lestvica evolucije i skernuti  sa puta Preobražaja  u predele najogavnijeg čovečjeg zverinjaka,  u masovno potkazivanje,  na teritoriju laži, lukavo  zamenivši   zlo za dobro, rečju,  u sve nizine   svega onog što se u razvoju homo sapiensa vazda javljalo i do dana danšnjeg se javlja  u promenjenom po izgledu i zbog toga ne uvek prepozantljivom vidu kanibalizma.

Pesikova pljuska tiraninu  večno zvuči u akustici istorije

Razume se da  su u zverskim zlim pogledima neljudi  lično vodili nasamarene ćutljive  gomile,  u osvetoljubivim pogledima  krvnika svih vremena i naroda pesnik je izgledao kao štetočina književnog  procesa  koji demnostrativno  odbija da svoje pero prilagodi   pesničkom bajonetu Majakovskog. 

Besomučnog  je stalno  vodila podmukla misao o osveti,  ali  kao hijena  koja se igra sa ulovljenim zecom, nije se žurio da kazni opadača, jedinstevnim u među ruskim pesnicima koji se osmelio da mu zalepi po brkatoj boginjavoj širokoj njuški tako gromoglasan  šamar,  za koji je bio svestan da će  se neizbežno pročuti  po celom svetu i da će bilo po zvuku, bilo po odjeku,  ta pljuska večno zvučati u akustici Istorije.

On izbezumljen žudi za osvetom ali ne žuri,  naprotiv, sadistički sladostrasno se oblizuje  prateći po njuhu  kretanje progonjene žrtve,  pesnika osuđenog na pogibiju koji već nije tražio spasenje, mada je privremeno našao skrovište kod svoje ucveljene Muze i buduće udovice Nađenjke.

Samodovoljno   je,  izvrćući ruski jezik,  a istovremeno  kvareći divnu muziku gruzijskog,  pred svojim satrapima postav- ljenim u ropski položaj  mrmljao:

„Neki tamo,  razmete li vi mene,  ništožnij po sve poetuška služi ne našoj partiji,  nego tamo nekoj i nekakvoj ne baš sasvim nepoznatoj  Muzi-Guzi.

I zbog čega žuriti sa strelajnejm? Neka utuve da progonstvo  nije poslastičarnica.“

Samo ko je meni ravan ubiti me može

Blagodarno je srce autorima monogarfije Jeleni i Marini Glazovoj  koje čiatoce vode po Raju i Paklu Mandeljštama, što  su svoju dragocenu knjigu  ilustrovale fragmenitma iz pesnikovih dela  pružajući samim tim ogromnu uslugu  čiatocima  kako onim koji su upoznati sa stvaralačkim opusom velikog Mandeljštama,  tako i onim koji o njemu ne znaju baš mnogo. U jednoj od najznamenitijih  pesama u ruskom jeziku XX veka  „Za žubornu  plemenitost budućih vekova“ (“Za gremučuю doblest grяduših vekov”) poslednji  stih glasi  „Samo meni ravan ubiti me može”.  („I menя tolьko ravnый  menя ubit možet“).

Nad ovim stihom čitalac se mora zamisliti  i upitati: a koga zapravo pesnik („on nije vuk po krvi svojoj“) smatra sebi ravnim? Jasno je,  međutim, da nije imao u vidu „vek –vukodlaka“,  a još manje nedarovito ništavilo mesara Džugašvilija,  i razume, i njegovo ljubjansko područje,  a još manje nekog „kukavicu “ i nadmeogi  krvoloka iz „trošnog blata“.

Nemoguće je,  a  i smešno,  bilo bi pretpostaviti da se radi o nekom od  genija prošlih ili sadašnjih, koga bi Mandeljštam mogao smatrati ravnim sebi  i svome genijalnom daru,  da pomenemo Dantea,  Puškina, Pasternaka  ili bilo kog drugog velikog pesnika.

I stih „I mene samo onaj ko je meni ravan ubiti  može”,  ima samo jedan svesno ispunjen  oprvdanoj gordošću smisao ne odnosi se samo na njegovog autora, nego i na sve čudotvorne pojave pesnika i njihove poezije kojoj se i na taj način daje uzvišeni smisao besmrtnosti.

Otuda on skromno nagoveštava i zato ne probija odjednom srce  svojom istinitošću,  da njemu “ravnih”, koji bi silom mogli ubiti pesnika,  nema,  nije ih bilo u prošlosti  i nikad ih neće ni biti.

Zalog besmrtnosti poezije

Ustvari, to i jeste zalog besmrtnosti poezije,  pa otuda  nije slučajno  što  Mandeljštam ne pominje  ime ubice,  ravnog sebi,  Pesniku.

Sama ta čijenica sa veličastvenom prostotom uzdiže Poeziju / Pesnika  koji su tako uzvišenog  roda da ih može pogubiti samo neko ko im je ravan,  a takovg nema. Ubiti i pogubiti Pesnika  i zatrti Poeziju  može jedino  sam Stvoritelj,  Tvoraštva Tvorac,  kojeg je Pesnik prizvan da slavi i konačno podeli s njim sve radosti  postanja  i postojanja, tragizam svesnih bića i mučenički znak raspeća,  na što je sam Osip Mandeljštam,  po sopstvenom priznaju,  bio spreman.

Kao ljudsko biće pesnika je moguće postaviti na spravu za mučenje, razapeti ga na steni, udaviti u lagerskom blatu,  takvih primera ima bezbroj u svetskoj  i ruskoj istoriji,  ali ono što je napisano večnim perom je nemoguće  izatrti  sekirom privremenog moćnika makar on bio i moćniji od svih. Pesnik je samo jednim stihom u ništavilo srušio neljude koji su vladali Savezom sovjestkih pisaca, kolega čankoliza  i šarlatana  sačinitelja agitpropovskih  mitoloških oda čijim strofama su opevali čoveka-đavola.

Štiglic slobode  i lastavica ljubavi

U monografiji „Na Danteovom tragu” koju prikazujemo nakon izvesnog  protoka vremena,  koje je neophodno da se brzaci emocija „pripitome “,  i evo ih ponovo kako bujaj danas,  21. maja  2015.    kad se spominjemo 750.  godišnjice  rođenja velikana  za sva vremena,  Dantea Aligerija  , plastično i uzbudljivo su opisani poslednji  časovi pesnika izgnaika,  Osipa Mandeljštama, numerisanog  zatvorenika,  utamničenog  iza bodljikoavog, devetog  kruga pakla  Gulaga, u ćeliji  lagerske barake, na bolničkom ležaju. 

Kao da vidiš štiglica koji je opustio oslabljena krilca,  svog smežuranog  i skupljenog u grudvicu svislog od studi   i gladi  u predsrmtnoj dremeži.

Može biti da je umiruća ptica našla u sebi snage da za tren iščezne iz bolnice kao  neznana  herojina poezije  i da tako dospe pravo u bezdan smrti,  načisto lišena vremena…
 
Ali pre nego se stropoštala,  gorda ptica je  našla  u sebi  snage da se trgne,  nadahnuto po mandeljštamski  zabaci glavu,  zatim iz razloga isključivo velikih pevačkih zasluga  njegovog greoceta,  pred božanstvenim  zaljubljenim parom Jezika i Poezije,  uzvisi se  u jednom trenu nad ćelijom,  tamom, iznad boljikovim žicama  omotanih kula Kremlja,  i evo ga kako nad  nad svima nama  uzleće  taj besmrtni štigličasti štiglic i vinu se za  lastavicom u nebesa spreman da „na prostorima otadžbine čudesne“ („Na prostorah rodini čudesnoй“) isteklom svoju krvlju i suzama veličanstveno i sa ushićenjem ukrasi neimarskim plačem sazdan spomenik   svom pijanom sabratu po peru,  Jesenjinu,  i  to samo za jedan jdini njegov veliki stih:  „Nesrećnike po tamnicama taj streljao nije“(„Ne rasststrelival nesčastnыh po tamnicah“).

Kad ptica pevačica padne iz beksrajnog plavog kruga podnebesja

Pošto je dosta vremena u letu boravila,   ptica pevačica pade iz beskrajnog plavog kruga podnebesja,  nožice nejne    i krilca joj  izgoreše na neugasivom ognju njene grobnice,  odru svestki poznate vojakinje poezije,  štiglica ljubavi i lastavice slobode,  štiglica slobode i lastavice   ljubavi.

Biografski podaci

Da se spomenmo danas,  na Danteov  veliki jubilej,  nekih  podataka iz života ruskog pesnika,  koji je,  kao malo ko psle njega,   uspravno živeo i  koračao stazama poezije kroz večnost,  ne odstupajući  sa Danteovog traga.

Osip Emiljevič Mandeljštam,  znameniti ruski pesnik,  prozni pisac,  esejista,  teroretičar umetničkog pravca akmeizma,  rođen je 15. januara 1891.  g.  u Varšavi,  a preminuo 27.  decembra 1938.   u progonstvu, u logoru 3/10 koji je pripadao Upravi severno-istočnih kazneno –popravnih radnih logora iz zloglsnog arhipelaga Gulaga. Na  veliku scenu  ruske poezije izašao je kao akmeista,  ali je ubrzo krenuo svojim osobenim putem  postavši jedan od najvećih ruskih i svteskih pisaca XX veka.

On je svoju  poetiku,  inače veoma razuđenu  i složenu,  sagradio na principu kulturno-istorijske celovitosti, na načelu tzv kulturno-istorijskog  sinkretizma, koji se zasniva na shvatanju reči kao mineralne rude,  peska,  odnosno graditeljskog kamena. To su ustavri „zapisi” iz naslaga iz prethodnih milenijuma geološke istorije Zemlje. Svaka reč je snop,  a smisao iz njega štrči na razne načine i ne usredsređuje se na jednu izabranu tačku. Njegovo genijalno derlo izvršilo je veliki uticaj na ruske pesnike  druge polovine XX veka. Život mu je bio težak i tragičan kao možda nijednom ruskom pesniku ni pre ni  posle  njega. Godine1919.  hapse ga vrangelovci kojima izgovara  onu  svoju čuvenu rečenicu: „Vi morate da me pustite,  ja nisam rođen za tamnicu“. Tragična ironija njegove  sudbine i udesila je izgleda savim suprotno: postaje žrtva staljinističkih pogroma četvrte decenije prošlopg veka,  a trideset godina je bio jedini pesnik  u čijoj biografiji  nije postojala tačna godina smrti,  jer mu se u logorima  bio izgubio svaki grag.  Konačno je utvrđeno da  je umro 27.  decembra 1938.

Prvu knjigu poezije „Kamen“ objavio je 1913,  a zatim slede: „Trisitia“(1922. ),  „Druga knjiga“ (1923. ), „Pesme” (1928. ). Sabrana dela  u tri toma su mu izdata  u Njojorku (1967-1971), zatim  u Parizu u četiri toma (1981. ). U Rusiju su mu  dela štampana  1990.  (u dva toma),  Celokupna   poezija, (1995. ),  Sabrana dela u četiri toma su mu izlazila u period od1993.  do 1997.


Branko Rakočević