Bi-Bi-Si: BiH kolevka džihadizma

Formiranje mudžahedinskog bataljona 1992. godine, koji su činili uglavnom arapski dobrovoljci, bio je početak.

Danas je situacija obrnuta, ljudi iz BiH odlaze da ratuju u arapske države, njih više od 300, što čini BiH zemlju sa najvećim brojem džihadista na osnovu broja stanovnika.

“Postoji rat između Zapada i islama. Bosna je modernom džihadističkom pokretu dala takav narativ. Bosna je kolevka modernog džihadizma“, kaže Ajmen Dean koji je kao dobrovoljac ratovao u centralnoj Bosni 1994. godine.

Bi-Bi-Si navodi da je prema važećem mišljenju sovjetska okupacija Avganistana 1980. godine uzrokovala pojavu džihadizma, odnosno pohoda u “sveti rat“.

Dean ipak kaže da su Zapad i salafisti bili na istoj strani u Avganistanu, a u BiH su postali neprijatelji, pogotovo poslije 1993. godine kada je rat na prostoru bivše Jugoslavije postao trojni rat, između katoličkih Hrvata, Srba i mudžahedinskog bataljona koji je počeo da “lovi nevernike“.

“Prvi veći sukob islamista i zapadnih snaga dogodio se u manastiru Guča Gora, kada su mudžahedini uništili manastir, a pritom i snimili celokupni poduhvat“, piše Bi-Bi-Si.

Tadašnji komandant britanskih trupa koje su učestvovale u sukobu sa mudžahedinima Von Kent-Pejn istakao je da su strani borci bili mnogo agresivniji od lokalnih snaga i da su često otvarali vatru na konvoje UN, iako su oni bili uredno obeleženi oznakama.

“U okolini grada Travnika, gde su muslimani, Hrvati i Srbi bili jednaki pre rata, stranci su pokušali da sprovedu šerijatski zakon, kidnapovali su lokalne hrišćane, odsekli glavu Draganu Popoviću i primoravali ostale zarobljene da je poljube“, navodi Bi-Bi-Si.

Britanski medij navodi da su mudžahedini 1995. godine počeli da regrutuju lokalne stanovnike i povećali brigadu na oko 1.500 članova. U pokušaju da tu jedinicu stavi pod kontrolu, Sarajevo je odlučilo da je stavi pod komandu Treće armije muslimanske vojske, koja je imala centralu u Zenici, a glavnokomandujući je bio brigadni general Enver Hadžihasanović, koji je završio pred sudom u Hagu.

“Prema mom mišljenju, iza mudžahedina su političari sa visokim rangom i verski lideri. Oni ne pomažu Bosni uopšte, naprotiv“, naveo je Hadžihasanović u pismu vojnom vrhu 1993. godine.

“Iako je general to rekao, lokalni lideri, uključujući Aliju Izetbegovića su bili srećni time što u BiH dolaze strani borci“, piše Bi-Bi-Si.

Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma i uspostavljanjem primirja mudžahedini su završili svoju misiju u BiH i raspušteni su 1996. godine.

“Svi smo se nadali da ćemo da poginemo kao mučenici. Takva šansa nam je oduzeta“, naveo je Dean, a stotine njegovih saboraca je potom otišlo u Čečeniju, Pakistan i Avganistan. Među njima su i učesnici napada na Njujork i Vašington 11. septembra.

Bi-Bi-Si piše da je više od 300 mudžahedina ostalo u Bosni, a navodi se i da SDA, partija Alije Izetbegovića, ne preduzima dovoljno da stane na liniju stranim borcima, iako vlast u Sarajevu usvaja pravne akte koji zabranjuju regrutovanje državljana BiH u ratovima u inostranstvu.

“Ipak, najveće kritike se upućuju na to što vlast žmiri pred arapskim mudžahedinima koji u BiH i dalje agituju i koji su uspeli da stvore salafističke ćelije“, piše Bi-Bi-Si i navodi da su najznačajnija imena džihadističkog pokreta u BiH Fikret Hadžić i Bilal Bosnić.