Ruski nacionalizam i rat u Ukrajini

U metežu sveopšte, najblaže rečeno neumerene putinofilije i pro-putinovske histerije kod velikog broja Srba, širu javnost srbskih zemalja gotovo da i ne zanima kakav je stav ruskih nacionalista po pitanju rata u Ukrajini. Ipak, za one koji se ideološki svrstavaju u kategoriju nacionalista itekako je bitno šta o ovom tragičnom bratoubilačkom sukobu misle ruski nacionalisti. To je važno iz razloga jer su se među srbskim nacionalistima pojavile brojne oprečne informacije i kontroverze u vezi toga kome ruski nacionalisti daju podršku, proruskoj ili ukrajinskoj strani?

Jedni tvrde da su ruski nacionalisti veoma podeljeni po ovom pitanju, drugi da ih je ogromna većina bezrezervno stala na stranu Novorusije, a treći da ih je većina neutralna ili čak da ogroman procenat podržava Ukrajinu! Da bi se konačno, koliko-toliko, stalo na kraj insinuacijama i nedoumicama, potrebno je širu javnost upoznati sa realnom situacijom i činjenicama do kojih je moguće doći prateći rat u Ukrajini ili razgovarajući i nformišući se kod samih ruskih nacionalista.

Nacionalisti protiv Putina

Veliki broj ljudi sa strane, koji poznaje površno ili nikako unutrašnje odnose unutar Ruske Federacije, sklon je da Putina percipira kao izrazito nacionalističkog lidera. On jeste konzervativan, tradicionalan, pa i nacionalan, ali samo u odnosu na zapadne političare. Na unutrašnjem planu, Putin i vlasti Ruske federacije promovišu „rosijanstvo“ kao antipod „ruskom“ etničkom identitetu, a „rosijanstvo“ predstavlja nekakav njihov autentični nadnacionalni „građanski“ i „multikulturalni“ model koji polazi od premise da je Ruska federacija multietnička i multikonfesionalna država i da, shodno tome, svi njeni građani (Rusi, Tatari, Čečeni, Karelijci itd.) imaju da se tome podrede ili u poptupnosti usvoje novi „rosijanski“ identitet. Ovo nužno ne znači brisanje „ruskog“ i ostalih partikularnih identiteta, ali implicira brisanje ruskog i ostalih nacionalizama koji moraju prihvatiti patriotizam prema zajedničkoj multikulturalnoj državi, a on mora biti veći i od ljubavi prema sopstvenom etnosu.

Ovakva politika vodi ka otvorenom nezadovoljstvu i anti-putinovskikm pozicijama gotovo svih na „desničarsko-nacionalističkoj“ sceni, bar kada se radi o unutrašnjoj politici Ruske federacije. Takav stav i nezadovoljstvo dodatno pojačavaju činjenice da vlast: progoni i zatvara pojedine ruske nacionaliste; toleriše ili čak stimuliše imigraciju kavkaskih i centralnoazijskih naroda u Rusiju (što dugoročno gledano menja demografsku sliku na štetu etničkih Rusa-slovena, a u korist „azijata“); veliča sovjetsku prošlost i boljševizam koji je direktno odgovoran za smrt carske porodice i miliona Rusa, kao i skoro potpuno uništenje pravoslavlja kao religije.

„Rosijanstvo“ kao model jača državu, njenu homogenost i celovitost, ali nažalost ne rešava demografski problem etničkih Rusa-slovena, što je dugoročno gledano i pogubno i tragično. „Advokati“ i apologete „rosijanstva“ s druge strane tvrde da država radi i na ovom problemu, te da Ruska federacija u poslednje 2-3 godine beleži blago pozitivnu stopu nataliteta. Ipak, i o ovome bi se dalo diskutovati, s obzirom da se pojavljuju brojne oprečne informacije i kontroverze. Dok jedni tvrde da pozitivna stopa nataliteta obuhvata sve narode Ruske federacije, samim tim i etničke Ruse, kritičari „rosijanstva“ tvrde da pozitivan prirodni priraštaj jedino imaju azijski i kavkaski muslimanski narodi.

No, da se ne bi bilo potpuno kritično prema Putinu i njegovoj vlasti, tu su i pozitivne vrednosti njegove vladavine, a one se ogledaju u: zakonskoj zabrani homoseksualne propagande; mnogo konzervativnijem pristupu organizacije države i društva nego što je to slučaj u dekadentnim sistemima zapadne pseudodemokratije; promovisanju pravoslavlja kao državne religije; te značajno povećanom životnom standardu Rusa u poslednjih 10-12 godina. Pored toga današnja Ruska federacija je jedina kakva-takva ozbiljnija brana NATO-američkom imperijalizmu, globalizmu i ostalim liberalnim ideologijama projektovanim na Zapadu.

Ipak, zbog navedenih loših stvari, pojedini ruski nacionalisti skloni su da optuže Putina kao glavnog krivca za rat u Ukrajini i da shodno tome zauzmu, ne samo „neutralnu“, već i otvoreno pro-ukrajinsku poziciju, a neki su u sopstvenoj auto-šovinističkoj ekstazi otišli toliko daleko pa se su prijavili da dobrovoljno ratuju u sastavu ukrajinskog nacionalističkog bataljona „Azov“ protiv sopstvenog naroda u Novorusiji.

Ne ulazeći u lične ili kolektivne frustracije ovakvih mozgova, tvrdnje da su zvanične ruske vlasti te koje su uvele Ruse u rat sa Ukrajincima, nisu ništa drugo nego klasična zamena teza, uzroka i posledica. Šta god mislili o njemu, Putin nije prvi povukao okidač, već sve što se desilo (i aneksija Krima i rat u Donbasu) direktne su posledice tzv. „Evromajdana“ i represije nad rusko-jezičkim stanovništvom Ukrajine, kao i odgovor na pretnju od dolaska NATO pakta na Krim (za koji su Rusi krvarili u nekoliko ratova) i u istočne dijelove Ukraijine.

Dva marša ruskih nacionalista

Situacija u Ukrajini dovela je i do toga da su 4. novembra prošle godine na „Dan nacionalnog jedinstva“ (datum oslobođenja Moskve od Poljaka 1612.) u Moskvi, umjesto tradicionalno jednog „Ruskog marša“, organizovana dva marša ruskih nacionalista.

„Ruski marš“ održan u jugoistočnom dijelu Moskve okupio je tada između 2000-3000 uglavnom mlađih ljudi, iz ideološki različitih nacionalističkih grupacija, pa smo u jednoj koloni mogli videti fudbalske navijače, nacionaliste koje podržavaju Novorusiju, nacionaliste koji podržavaju „rusko-ukrajinsko jedinstvo“, nacionaliste koji podržavaju Ukrajinu, paganske nacionaliste, pravoslavne nacionaliste, neke manje političke partije i subkulturne „naci“ grupe.

Jedan od organizatora i centralnih figura „Ruskog marša“ je bio Dmitri Demuškin, vođa organizacije „Rusi“ (Russkie), nekada vođa „Slovenskog saveza“ koji su vlasti zabranile. Demuškin je, zbog čestog pojavljivanja u različitim tv emisijama, novinskim člancima i intervjuima, od strane masovnih medija okarakterisan kao najpoznatiji ruski nacionalista i jedan od onih koji zagovaraju rusko-ukrajinsko jedinstvo. Putina otvoreno optužuje za rat, pri tome potpuno zanemarujući osnovne uzroke koji su doveli do aneksije Krima i rata na istoku Ukrajine. Tvrdi da rusofobija u Ukrajini zapravo ne postoji, već da je proizvod propagande i izmišljanja ruskih masovnih medija.

Demuškin je čak tvrdio da će u Kijevu zajedno sa ukrajinskim nacionalistima (između ostalog i sa onima iz „Azova“) organizovati „Marš slovenskog jedinstva“, na šta su iz „Azova“ odgovorili da je Demuškin lažov i da bi, ukoliko bi se neko pojavio na takvom maršu, bio pretučen ili ubijen. Iako bi se Demuškinova pozicija po pitanju Ukrajine mogla okarakterisati kao „Ja sam protiv rata između Slovena“, činjenica je da se neki bivši članovi njegove bivše organizacije („Slovenski savez“) bore na strani Novorusije.

Drugi marš ruskih nacionalista održan tada, nosio je naziv „Ruski marš za Novorusiju“, okupio je takođe oko 2000-3000 ljudi, ali po prosjeku godina nešto starijih od ovih na prvom, uz učešće nacionalista sa imperijalno-monarhističkim i pravoslavnim predznakom iz organizacija kao što su „Ruski imperijalni pokret“ (Russkoe imperskoe dviženie) ili partije „Velika Rusija“ (Velikaя Rossiя). Pored navedenih, ovom Maršu su prisustvovali i mnogi borci iz Novorusije.

Nacionalisti za Novorusiju, dio „subkulturne scene“ za Ukrajinu

Prateći rusku nacionalističku scenu i iz razgovora sa ruskim nacionalistima, može se čuti, da se prije izbijanja oružanih borbi u Donbasu, većina ruskih nacionalista solidarisala ili čak sarađivala sa pojedinim organizacijama ukrajinskih nacionalista, ali da ih je sa ovakvim razvojem situacije većina snažno stala uz Novorusiju (po grubim procjenama oko 70%), a otprilike je 20% onih koji su protiv „bratoubilačkog rata“, dok je oko 10% onih koji su (i dalje) za Ukrajinu.

Kada je reč o konkretnim imenima, na strani Novorusije su, pored već pomenutih „Velike Rusije“ i „Ruskog imperijalnog pokreta“, sledeće organizacije, pokreti, grupe i političke partije: „Bitka za Donbas“, „Nacionalno demokratska partija“, „Svetlaja Rus“, „Rusko nacionalno jedinstvo“, „Crna stotina“, „RONS“, „Partija nacionalnih boljševika“, „Ruski stjag“ (legende ruske nacionalističke muzičke scene). Svi navedeni učestvuju na razne načine u pomoći ruskom narodu u Donbasu, skupljaju humanitarnu pomoć, podržavaju Novorusiju na propagandno-informacionom planu ili šalju dobrovoljce na ratište.

Prosečan ruski nacionalista (bilo da je on pravoslavno-monarhističe ili nacional-socijalističke orjentacije) je stava da svi ruski nacionalisti podržavaju Novorusiju, jer ona je u apsolutnom interesu, ne samo ruske države, već i ruskog naroda u cjelini. Po njima, onaj koji je protiv interesa sopstvenog naroda ne može se ni u jednom slučaju nazivati ruskim nacionalistom. Pravi nacionalista je onaj koji voli svoju naciju, čak i kad je ona na najnižim granama on se trudi da joj pomogne da bude bolja, da je izliječi, a ne da ratuje protiv nje.

Ako govorimo o ruskim podržavaocima Ukrajine, uglavnom se radi o osobama između 18-20 godina iz raznih opskurnih subkulturnih grupa koji se radije identifikuju sa simbolikom ukrajinskih nacionalista, „zapadnom naci-subkulturom“ i „bijelim nacionalizmom“ nego li sa ruskim etničkim nacionalizmom kao takvim. Kada je reč o konkretnim organizacijama, tu se pre svega radi o „Votan jugendu“ i „Nacionalističkom pokretu“ (iako i među ovim grupama navodno ima podjela po pitanju Ukrajine).

Očuvanje etničkog i rasnog identiteta, mora biti integralni dio svakog autentičnog nacionalizma (jer nema istinskog očuvanja nacije i identiteta bez očuvanja etničkih i rasnih elemenata), ali stavljati se na neprijateljsku stranu usled očiglednog nepoznavanja politike, ideologije i geopolitike, a zarad učvršćivanja nekakvih lažnih pozicija unutar sopstvenih subkulturnih krugova ravno je najprimitivnijem mogućem obliku autošovinizma, pogotovo što se stav prosječnog ruskog podržavaoca Ukrajine može pojednostaviti na način: „Ruska nacija je totalno bolesna i mi zato moramo podržati našu zdraviju slovensku braću Ukrajince“.

Šesta kolona u Moskvi

Jasan zaključak je da su ruski simpatizeri Ukrajine i neprijatelji projekta Novorusije, „korisni“ i manje „korisni idioti“ Amerike, NATO-a i jevrejskih oligarha, a to ih čini klasičnom američkom šestom kolonom u Moskvi. Namerno ističući šestom, jer pod petom kolonom se podrazumevaju otvoreni neprijatelji države i obožavaoci liberalnog Zapada i Amerike (razni liberali i Soroševi stipendisti), dok se pod šestom kolonom podrazumijevaju svi oni koji su deklarativno nacionalisti, ali su im aktivnosti ne samo državne, već generalno anti-ruske.

„Nacionalisti“ protiv „komunista“?

Neki su skloni i da ne simpatišu Novorusiju zato što mnogi njeni stanovnici i dalje grčevito brane Lenjinove spomenike u kojima vide nostalgiju za nekakvim „starim, dobrim, sovjetskim vremenima“. Ti spomenici svakako jesu užasan relikt jednog vremena i kao takvi, pre svega zbog mentalnog zdravlja ruskog čoveka, trebaju biti uklonjeni prvom prilikom, ali oni osim simboličnog, danas nemaju nikakvo suštinsko značenje i kao takvi ne mogu uticati na geopolitičku, ideološku i etničku (čak u nekim momentima i religijsku) pozadinu i suštinu sukoba u Donbasu. Kod običnog naroda u Donbasu bez sumnje ima dosta sovjetofilije i nostalgije za starim vremenima (istina sa odlaskom starijih generacija sa „životne scene“ sovjetofilija polako izumire), ali većina ljudi u vojsci, pa i političkom vrhu DNR-a i LNR-a su ruski nacionalisti, monarhisti, imperijalisti, „evroazijanci i duginisti“ i možda nešto vrlo malo komunista.

Kada govorimo o ideološkoj pozadini rata, svakako se ne radi o sukobu između „ukrajinskih nacionalista“ i „ruskih komunista“ kakvu propagandu ukrajinski nacionalisti žele plasirati evropskoj „nacionalističkoj internacionali“ (setimo se samo hrvatske propagande o borbi protiv „srbo-komunista“). Ovo su prepoznale sve ozbiljnije evropske „desničarsko-nacionalističke“ partije, koje su stale snažno uz Novorusiju. Svi su oni, bez izuzetka, listom uz rusku stranu, bilo da se radi o onim „ekstremnijim“ poput grčke „Zlatne Zore“, njemačkog „NPD-a“, italijanske „Forca Nuove“, britanskog „BNP-a“ ili mađarskog „Jobika“ ili „umjerenijim“ poput Štraheove „Slobodarske partije Austrije“, odnosno francuskog „Nacionalnog fronta“ i Marin Le Pen.

S druge strane, ukrajinski nacionalisti su svojom pričom o „nacionalnoj revoluciji“, uspeli na svoju stranu pridobiti neke minorne i opskurne „naci-paganske“ subkulturne grupice i naravno hrvatske nacionaliste, što i nije neko iznenađenje (iznenađenje bi bilo da nije tako). Priča o „Evro-Majdanu“, odnosno ukrajinskoj „nacionalnoj revoluciji“ (kako tome vole da „tepaju“ ukrajinski nacionalisti), deluje krajnje infantilno za svakoga ozbiljnog, osim za neke skinhedse-adolescente sa Zapada ili Istoka, čije poznavanje geopolitike i ideologije nije otišlo dalje od navijačke tribine ili nekog koncerta. No, koliko god opskurno zvučalo i izgledalo, ne treba potenjivati značaj i ulogu ukrajinskih nacionalista, kako svojevremeno na Majdanu, tako i sada u ratu. Oni su „korisni idioti“, „topovsko meso“ i sjajna pešadija u rukama SAD-a, NATO pakta i mahom jevrejskih oligarha. Ukrajinska kriza pokazala je da „cionisti“ i „neo-nacisti“ mogu da rade zajedno, ako su na istom cilju i zadatku, u ovom slučaju rasturanju Rusije. Dok se recimo u Nemačkoj za obični „zig hajl“ može dobiti i nekoliko godina zatvora, dotle u Ukrajini jevrejski oligarh i gubernator Dnjepropetrovske oblasti Igor Kolomojski glavni je finansijer nacionalističkog bataljona „Azov“ koji se kiti „nacističkim“ runama i simbolikom.

Imajući u vidu sve rečeno, jasno je da se konflikt u Ukrajini ne može posmatrati kroz nekakvu banalizovanu formu i simboliku, a da se pritom zanemaruje njegova suština, koja se ogleda u suprotstavljenosti dva koncepta: „evro-atlantskog“ NATO-anglo-američkog koncepta ekspanzionizma, globalizma i liberalne pseudodemokratije i ruskog koji se suprotstavlja tom ekspanzionizmu i takvim „vrednostima“. A od svake države, političke partije ili društveno-politički angažovanog pojedinca, zavisi kako će se po sopstvenoj savesti i u skladu sa sopstvenim interesima pozicionirati u odnosu na ukrajinsku krizu, a to ne bi trebalo da zavisi od ideološkog usmerenja koje može biti desničarsko, nacionalističko, anti-globalističko ili neko drugo.