Dvadesetčetvoročasovna predstava na pozorišnom festivalu u Berlinu: počela u 16. sati i završila se drugog dana u isto vreme

U Berlinu,  u okviru Festivala Foreign Affair izvedena je svetska premijera predstave „Olimp gora- u slavu kulta tragedije“  (Mount Olympus) u scenskoj realizaciji proslavljenog belgijkog slikara i režisera  Jana Fabria  sa glumcima njegove  belgijske trupe  Troubly koja je trajala 24 sata bez pauze

Na pretčasu anatomije:

Šta treba još zanti o predstavi Fabra,   osim onog što ste već znali i onog  što biste  pročitali u ovom tksktu,  a da niste pohađali ovaj čas  anatomije?

1. Probe za   predstavu su trajale cele godine. 

2.  Predstava se sastoji od 15 delova od kojih nas  svaki odvodi u poznate mitološke  sižeje.

3.  Predstava-maraton počinje u 16 sati i svih 24 sata teče bez pauze do 16 sati sedećeg dana.

4.  Možete da uđete u salu i takođe da iz   nje izađete u blo koje vreme; na ruku gledalaca je privezana   specojallna traka slična maramici  koja služi kao propusnica za planinu Olimp. 

4.  Noću vam nude vreće za spavanje  u sali i šatore u senovitom dvorištu pozorišta,  a ujutru paste za zube i čak besplatni  doručak,  ali nije obavezno da se ostane preko noći u pozorištu.

Možete slobodno otići kući i vrtaiti se ujutru.

Samo što će vam sve vreme onda   govoriti da ste propustili nešto važno. To je sasvim pravilno.

Jer Fabr ne čuva  najelitnije epizode za „elitno vreme“.  On može da postavi scenu  zbog koje se spada s  nogu u šest u jutru, i udesiti tihu meditaciju  što bliže finalu.

I samo saznanje da si ti  baš tu,  na primer   u bifeu,  ili  da ideš na spavanje, a oni tamo na sceni bog zna  šta čine, spada takođe u isti totalni performans.

6.  Kostima u predstvi skoro da i nema. Umesto njih su beli čaršavi.  Oni mogu posti i toga,  i   mrtvaački plašt, pa čak i pokrivač,  jer poneakad treba i malo   zadremati  na sceni.

7.  Konačno i prespavti.  Jer i  za glumce u „Olimp planini“  postoje takođe manje zone odmora.  Samo što oni  tada   uopšte ne odlaze iza kulisa kao što se može pretpostaviti i očekivati. Oni jednostavno iznose na scenu  vreće za spavanje i počnu da spavaju.

Fabr,   koji je,  na  sreću i slikar sa završenom   Kraljevskom likovnom akademjim u Antverpenu,    tako smišljeno podešava scensko svetlo  da  čini blagorodnim i posleponoćni  odmor njegovih fanova.

A  i mnogi gledaoci ostaju u dvorani i za  vreme   neobjavljenih   pauza kao učesnici maratona,  mirno zaspavši u svojim  vrećama za spavanje.

Autor šokantnih instalacija

Diplomac  Kraljevske Akadmije umetnosti   Belgije,  prvi slikar koji je udostojen da mu za života izložba bude postavljena u Luvru, autor šokantnih instalacija poput  projrkcije  pola miliona insekata gundelja na plafon belgijskog  Kraljevskog dvorca i ništa manje šokantnog  programa Avinjnskog festivala  (2007.  g. čija je aktivnost na   funkciji umetničkog direktora po pozivu izavala   festivalski  skandal u koji je bio primoran da se umeša i ministar kulture Francuske),  57.   godišnji  Jan Fabr, nkada  se nije   škoolovao za pozorište,  ali ga je uvek smatrao  za glavnu,  sveobuhvatnu umetnost.

Snaga pozorišnog bezumlja (The Power of  Theatrical Madness)

„Olim planina“ genetski pripada dvama drugim čuvenim projektima iz  njegovog opusa.  Prvi od tih radova  nastao 1984.  koji je doneo majstoru pozorišnog „ekstremizma“ svetsku slavu  je peeformans „Snaga pozorišnog bezumlja“   (The Power of  Theatrical Madness). On tada još uvek nje išao na  dvadeset  četiri sata,  nego se zadoviljio sa nešto više od četiri časa,  ali je ponaljanje iznurujućih fizičkih aktivnosti takođe činilo   osnovu  tog  projekta. Glumci su se uzajamno „čašćavali“  šamarima,  tukli se tanjrima, svlačili se i oblačili, padali po podu, valjali se i ponovo ustajali,  kričali,  uzvikujući imena velikih režisera HH  veka.
 
U predstvi „Snaga  pozorišnog bezumlja“  Fabr je razvenčao fabriku iluzija odbacujući  sve  pozorišne  verbalne elemente   i dokazujući da se moć tetara ne sastoji iz reči i sižeja,  nego da je čine scenski spojevi  svetla,  boje,  pokreta i muzike.

Pozorišna iluzija je jdana od najsnažnijih u čovkovoj uobrazilji. Ali ipak ona je samo iluzija. Koja nas potčinjava,   manipulše nama.

Vagner koji je pozorišnu iluziju doveo do savršenstav i po čijem savetu su radi jačine efekta  počeli  da isključuju svetlo iz  gledališta, izazivao je ogromno Fabrovo uvažavanje: peformans je završen scenom tanga koju je  uz zvuke Vagnerovog „Posmrtnog marša“  izvodio par gologuzih kraljeva.

Snagu pozorišne iluzije trebalo je dovesti do apsurda,  kako bi se razumela njena moć. A zatim je svrgnuti kao što se svrgavaju kraljevi i tirani.

Godine 2013.  Ova predstava je obnovljena i  izedena na Avinjonskom festivalu.

Posle njenog izvođenja postalo je jasno da  verme juri za Fabrijem,  a ne obratno

Između nas  i antičkih Grka nema nikakave razlike 

24-četvorno „Olim gora“  sazadna je na tim istim pricipima:  mizanscen režiser lepi od golih tela kao od gline, umesto  kostima – beli čaršavi, dekoarcija je minimalna i uglavnom je zamenjuju ekran koj visi  u pozadini.

Ali,  dok su u „Snazi  pozorišnog bezumlja“ na  ekranu prjektovana ulja  iz epohe Renesnse, sada  Fabr pojektuje slike glumac tako tako  majstorski  fotografisane  da ne ostavlja nikakvu sumnju da su na snimcima sami bogovi.
   
Ustavri, forma ove predtave je deo njnog sadržaja i poslužila je da dokaže kako između  nas i onh koji su žveli u Antici ema nikakve  razlike.

Podsetino da su  stari Grci  izvodili svoje predstave od izlaska do zalaska sunca, tako da se za vreme dok su predstave igrane  moglo jesti,  piti,  razgovarati,  izalzizi radi obavljanja nužde.

Sada Fabr predlaže publici isto to,  ali predstave rasteže da traje 24 sata,   noć i dan, ali je tako brzo ponovo sklapa da  glavni problem  gledalaca  postaja da primoraju sebe da napuste salu.

Ljudi  skndiraju slogane bogvoima: „Fuck  me! Take me!“,  preoblače se,  ili tačnije,  preobražavaju se u biće drugog pola, nastje histeriči plač kad glumci vade ispod pazuha paračad mesa i  poćnu se njima udarati  u grudi,  sve to dovodi do iznemoglosti,  ali kad geldalac taman reši da izađe iz dvorane,   onda najednom  nek poduži epilpg postaje  prolog  za novu  scenu,  tragično zbivanje se preobražava u komično i obratno. 

Tako na primer,  žensi hor koji  dočarava orgazam  (na opšti smeh muškog dela sale,  služi kao prelaz od „Edipa“ u „Bahanjanke“.

Devojke jecajući se neprimetno sklanjaju iza kulisa,  a na  praznoj sceni postavljaju stolove  po kojima,  ogrnti u čaršave  gaze bogovi. 

U izrezbarenoj fotelji zaseo je car  Penefej: samo što je naredio da se  zabrani kult Dionisa, koji podriva moralne nazore  Feničana, kad se pojavljuje   carica Agava  koja je smatrala Penefeja za lava i odrubljuje mu glavu,  obšivajući ga komadima mesa koje je takođe strgnuto  s njega,  dok goli bogvi ponosno koračaju  iza njgovih leđa.

Evripidove i Sofoklove tragedije se s lakoćom preobražavaju i savremenu satiru

Još jednu upečatljvu metamorfozu  „Olim planine“ predstalja lakoća kojom se trgedije Evripida ili Sofokla preobražavaju u savremenu satiru.

Zalitu zlatnim svetlom scenu nastanjuje glas Marije Kalas koja peva ariju Medeje. 

Druga Marija Kals na sceni koju predstavlja maskirani glumac izgovora monolog o muškoj podlosti imitirajući savremeni sleng  na antičku lamentaciju. „Tri  puta  puta    bih pred streljačkim strojem radije stajala ja,  nego što bih još jednom rodila“,  govori Medeja,  zadirući u podsvest  koju nam je otkrio Frojd,  zavetnu maštu svake žene.

Aktiviraju se u grčkim mitovima svi naši vekovni jadi i kompleksi

Tih 14 epizoda  koje traju 24  sata (s prekidima za spavanje, kada Fabr, prigušujući  poput ogromnih setiljki,  namešta glumcima da spavaju direktno na sceni), aktiviraju glavne  grčke mitove  u čijoj osnovi su svi naši jadi,  nevolje i kompleksi.  Koji se,  kako pokazuje ova predstava,  vekovima ne menjaju. 

Objdinjavanjem avangarde i klasike,  modernog plesa i sirtakija,  korišćeni su svi oblici  postmodernizma.

Jan Fabr je tu našao onaj novi  ritam i estetiku  koja dozvoljava savremenom čoveku da prestane sebe  smatrati krajem istorije. 

Jer „Olim planina“  kao spužva upija u sebe ne samo sve stilpove i žanrove, nego i sekoliko krvavo čovekovo iskustvo.

Neraj,  negostavakeodije

Ne obećavjući   ni nebo  ni drago kamenje, „Olimp planina“ daje osećanje ne kraja, nego  nastavka melodije, na tom svetu  bez promena mi smo isti kao i pre pet hiljada godinai i naši posmešljivi bogovi nad nama.

„Take your power back. Enjou  your own  tragedy“, zaključuje na karju debeli,  ružni,  ukrašeni zlatom Dionis.

I blagorodni gledalac zajedno s njim.

Onaj koji spava,  a spavati može  ne samo i holu ili u sali, nego i pod šatorima u bašti),  a može takođe, ako na predstavi Fabra začne potomstvo, prirediti i 40.  minutne ovacije.

Toleancija kao evropski simbol vere

Na  samom početku kinematogrfske  ere veliki Grifit je porazio svet svojim filmom „Netrpeljivost“,  očigledno zastarše pokazavši,  koliko je pogubna za čovečanstvo, za njegovu istoriju i moral, sama ta intolerance.

Prošao je skoro ceo jedan vek i tolerancija je konačno uzela svoje. Čovek ne samo što ne mora da se ustručava zbog svojih neprsiitojnih poziva, on jhe dužan čak i obavezan,  da im se potčinjava. I što češće on to čini, time je ubedljiviji, time je  odvažnoji,  a njegov čin  postaje herojski.

Tolerantnost je postala  evropski simbol vere.  Totalni psihozom.

O tome nam Fabr priča u svojoj „Orgiji tolerantnosti“ (2009)  na čijem tragu je bezuslovno  i „Olimp planina“.

Predsatva je puna razuzdanog seskizma u duhu Markiza de Sada i pirovanja u stiu Petronijevog   „Satirikona“.    Glumci u „Orgijama“  su se  metaforički skupili oko sunđra Luis Vuiton i takođe metaforički sablažljavali na  kauču    Chesterfield,  pripređivali fotosesiju sa Spasiocem  kome je dizajner pokušavao da  na što je moguće  lepši način stavi u ruke krst,  a apogej performansa je dostignut nadrealističkom scenom porođaja tri bremnite žene koje su  se uz asistenciju  hemijskih sredstava „oslobodile poroda“  na sceni pred punim gledalištem

Kako se napredna evropska svest slizala  s krvavom   herojiziranom  arhaikom

U „Olimp planini“  Fabr  je pokazao kako je  napredna evropska svest slizala  s krvavom i herojiziranom  arhaikom.

Fabr se podsmeva  mačizmu  antičkih sižeja u kojima bogovi i heroji premeravaju sopstvene  organe plodnosti. I evo njegove Elektre kako ponosno izlazi na scenu sa  međunožnom   tajnom koju je prinela na žrtvu  sveta i života.

On se podsmeva i feminizmu našeg vremena.

Na scenu izlazi muškobanjasta Klitemnestra  maskirana kao Marija Kalas čiji božansztveni glas zvuči sa gramofonske ploče.

Klitemnestra priča o tome kako su muškarci uzurpirali prava žena, ali kad je podigla haljinu,  publka je videla da joj između nogu visi muški polni organ.

„Olim planinu“  naseljavaju mitloška bića

Na „Olim planini“  obitavalište su našla  mitološka bića. 

Pokazalo se, međutim,  da ona nisu  ni u čemu bolja od svih nas.  A ako ćemo pravo,  da pogedamo istini u oči, ispada da ne samo što nisu bolja od  nas,  nego su  čak  i gora. Sve njihove  uzvišene tirade, sva njihova požrtvovanost,  sav ispoljeni herojizam, i uopšte sva ta poštovanja dostojna „klasika“, - sve to  zajednički uzevši nije ništa drugo nego našminkana  divljina.

Sakupljenu  na  jednu  veliku gomilu,   antički mitovi izazivaju ne  neki sveti užas,  nego banalni otpor.

Ogrezlost u krvi,  ubistva dece i majki,  prinošenje ljudskih žrtava, samožrtvovanja heroja,  i sve to ne samo uz saglasnsot, nego i  uzsamo učešće bogova,  eto to je ona naša prelepa antičnost Ahila, Ajaksa, Odiseja koji žive u iluzijama o slavi i  muškom junaštvu,  tako slični herojima kao i krvavim mesarima. 

Komadi mesa ovde su posvuda razbacani. Glumci ih vade ispod pazuha, bijdu se njima u grdi,  slažu ih na bele čaršave,  razmazuju  njima toge i mrtvačke pokrove  koji ostaju krvavi.

Orgija tolerantnosti se nastavlja,  samo što ona sad postaje krvava.

Sve je moguće pobiti, sa svima se može udružiti. Čak i sa cvetnim žbunjem.

Glumci skoro uvek goli i na seksualne utehe uvek sprmeni

Glumci iz trupe Fabra su  skoro uvek obnaženi i skoro uvek su spremni za seksualne utehe. 

Slučjno ili ne,  na njegovom Olimpu svima upravlja  podsmešljivi  Dionis.

Podsećamo da “Mount  Olympus”  parafraza  „Paradise Now” čuvenog    „The Living  Theatre“.

Fabr otišao dalje od  avangarde 1960-ih

Ali Fabr nije prosto pružio ruku avangardi  1960-ih,  on je otišao dalje. Avangarda 60. je osvajala slobodu s pravom zverskom uporonošću. 

A Fabr je pokazao kako sloboda  može pokoriti   čoveka. 

Ta misao je zazvučala još 1969. prilikom   scenske realizacije njegovog  „Dionisa-69“  Ričarda Šehnera,  ali to je bila samo predstava  koja je predosećala opasnosti. 

I Fabr je postavio dijagnozu.  Njegov Dionis nije  prosto bog.

On je istinski vladalac ceog sveta. Glavniji je od Zevsa,  brži od Hermesa.  Iz njga se isijavau moći nečasnoh sila,  ubistvena ironija, samoubilačka  mizantropija, zapretana energija, opasna ambivalentnost.

Grandiozna antiutopija kao jedan od najutopističkijih   rojekata ikad realizovanih na sceni

Cela predstava,  „Na Olimp planini“  i nije ništa  drugo nego jedno neprestano  preobraćavanje: tolearantnost se održava u netoleratnosti,  feminizam u patrijarhalnosti, prošlost u sadašnjosti.

Sve što je bilo zapisano na pločicama,  izbilo je na  površinu krvavih  događaja. 

Ali  i ono što je napisano povrh starih  zapisa,   takođe  se nikud nije delo. 

Znači li to da su nam potrebne nove pločice? Naravno,  ne! To znači da  će svaki zapis pre ili posle morati biti podvrgnut reviziji.

Beskonačna revolucija Fabra se sastoji od svakodnevog oslobađanja od  puti. 

Među kojima i puti  nove slobode, novih klišea,  novih udobnih šema,  novih parola i slogana.

U predstavi  to zvuči kao i da nema veze sa  krvavom vrtoglavicom misli o tome  da nam  san zamenjuje deo života. A to nije slučajno.

U suštini,  grandiozna antiutopija Fabra je jedan od najutopističkijih  projekata ikada realozovan na pozornici.

Neponovljivi Belgijanac je toliko ciničan da ne veruje ni u jednu od parola i toliko naivan istovremeno da čvrto veruje u večni preobražaj sveta  snagom umetnosti.

U mogućnpost da se promeni ne  na menatlnom,  nego na fiziološkom nivou. 

24 sata nisu granica.  U tom preobražaju,  po rečima lukavog Dionisa, ne treba učestvovati.


Branko Rakočvić