Internet proključao sa zahtevima za bojkot hrvatskih proizvoda

Internetom sve više kruže pozivi za bojkot hrvatskih proizvoda

Brendovi hrvatskih proizvođača na tržištu u Srbiji dobro kotiraju i imaju visoku tražnju. Najčešće korišćeni hrvatski proizvodi u Srbiji su mineralne vode, začini, sokovi, kašice...

S druge strane, za razliku od hrvatskog tržišta, gde su srbski proizvodi minimalno zastupljeni, srpske trgovine već godinama su preplavljene proizvodima iz Hrvatske.

Reciprocitet ne postoji ni u najmanjem obimu, pogotovo što se tiče mineralnih voda. Hrvatska jednostavno ne želi proizvode iz Srbije, ali s druge strane ulaže veliki novav u promociju njenih proizvoda na srbskom tržištu.



Nekadašnji član Odbora za bezbednost Skupštine Nenad popović, kaže da je hrvatska obaveštajna služba jedna od najaktivnijih stranih službi u Srbiji.

"Hrvatska već duže od deset godina na sve načine, politički, materijalno i logistički pomaže svojim privrednicima da budu što prisutniji na srbskom tržištu. S jedne strane, radi se o želji da kroz monopole u oblasti trgovine utiču na stabilnost domaćeg tržišta, sa krajnjim ciljem da istisnu srpske proizvode sa polica naših supermarketa i zamene ih hrvatskim.

Srbija je izložena svojevrsnom desantu hrvatskih „gospodarstvenika“ na srpsku privredu. Oni su do 2012. u Srbiju uložili više od 530 miliona evra, a koliko je hrvatskim biznismenima srbsko tržište važno svedoči i to da je skoro 20 odsto svih investicija koje su uložili izvan Hrvatske, završilo u Srbiji.

A koliko ljudi zna da sada srbsko tržište u velikoj meri kontroliše Ivica Todorić? A kako i ne bi kada je vlasnik čak tri velika trgovinska lanca – Idea, Merkator i Roda. I uz to je Todorić vlasnik i fabrike sladoleda Frikom, fabrike ulja Dijamant, farme za tov junadi Planta u Futogu, klanice u Plandištu, Kikindskog mlina, Nove sloge iz Trstenika (fabrika mineralne vode „Mivela“), a preko kompanije Idea nedavno je preuzeo i dva nekada poznata beogradska bioskopa „ Jadran“ i „Voždovac“, koji su godinama bili zatvoreni.

Samo Emil Tedeski ima više firmi u Srbiji nego svi srbski privrednici u Hrvatskoj. Između ostalog, hrvatska Atlantik grupa Emila Tedeskog vlasnik je srbskih kompanija Soko Štark, Grand prom, Palanački kiseljak, MultMta i Fudlend, pa samim tim i van granica Srbije poznatih brendova kao što su „čokoladne bananice“, čokolade „najlepše želje“, „smoki“, „bakina tajna“, kafa „grand“… Prema podacima same Atlantik grupe, ona je u prvih šest meseci ostvarila 333 miliona evra prihoda od prodaje, od čega je oko 76 miliona evra naplatila u Srbiji, uz rast prihoda od 7,2 odsto, što je ujedno i najveći rast na svim tržištima u kojima ta kompanija posluje. U Srbiju su značajno investirale i druge hrvatske kompanije, kao što su Nekse grupa, Vindija, Podravka, Lura, Kroacija osiguranje, Magma, Pevec, M profil, Levaonica produkt, Našice cement…

Pri tome je dodatni problem što Todorić u Hrvatskoj poseduje i veliki broj proizvodnih firmi, tako da nije za potcenjivanje ni bojazan da će u dogledno vreme oni sa polica potpuno istisnuti konkurentske proizvode iz Srbije. A široka je lepeza instrumenata koji se za ostvarenje tog cilja mogu koristiti, od većih trgovačkih marži, do plaćanja skupljih „ulaznica“ za srpske proizvode. I to je ujedno i najveća moguća opasnost eventualne zloupotrebe monopolskog položaja tako jakog trgovinskog lanca koja može da prouzrokuje ozbiljne rizike po ekonomsku bezbednost naše zemlje.

Poznato je i to da hrvatske obaveštajne službe, preko ogromnih budžeta za oglašavanje hrvatskih kompanija u Srbiji, utiču na uređivačku politiku određenih medija, obezbeđujući veliki prostor onim pojedincima i organizacijama koje su otvoreni hrvatski lobisti u Srbiji. To je i razlog zašto se u poslednje vreme pojedine političke ličnosti, blisko povezane sa Hrvatskom, tako često pojavljuju u medijima.

Kada se dublje analiziraju ekonomski odnosi Srbije i Hrvatske, vidimo da je Srbija između 2002. i 2013. povećala izvoz u Hrvatsku čak 10 puta. To je podatak koji na prvi pogled deluje zaista impresivno. Ali veoma je simptomatično da čak deset odsto od „izvoza“ u Hrvatsku otpada na čvrste biljne masti i ulja, a poznato je da u tu kategoriju spada veliki broj proizvoda Todorićevog Dijamanta, koji se nalazi na drugom mestu rang liste najvećih izvoznika u Hrvatsku. I u ostalim izvoznim artiklima ima dosta robe koja je proizvedena u srbskim firmama čiji su vlasnici hrvatski biznismeni, a takvih je više od 200. Za srpske kupce i vlasnike malih i srednjih preduzeća, čija roba ne može da nađe put do kupca ako ne uđe u prodajne kanale velikih trgovinskih lanaca, veoma je bitan podatak odakle dolaze njihovi vlasnici.

U takvim slučajevima ne može se do kraja isključiti sumnja da se ti proizvodi izvoze matičnim kompanijama iz Hrvatske i po nešto nižim cenama od tržišnih i da se na taj način profit iz Srbije praktično transferiše u Hrvatsku. A to znači da se i deo pripadajućih poreza na dobit ne sliva u srbski, nego u hrvatski budžet! Nijedna ozbiljna država ne bi smela da dozvoli ovakve stvari, a sumnje se lako mogu proveriti i – otkloniti. Dovoljno je da nadležni uporede cene po kojima se ti isti proizvodi prodaju kupcima iz drugih zemalja! A ako neko misli da su ovakve sumnje potpuno bez osnova, neka se zapita zašto je Srbija 2012. izvezla u Hrvatsku više sirovog (1,92 odsto vrednosti ukupnog izvoza) nego jestivog ulja od suncokreta (1,71 odsto). Pa kome se isplati da to radi? A prema poslednjim podacima PKS za devet meseci 2013. udeo sirovog ulja od suncokreta u ukupnom izvozu je povećano na čak 4,38 odsto, dok je udeo jestivog ulja smanjen na samo 1,14 procenata! Isti efekat se postiže i ako svoju robu matične kompanije iz Hrvatske svojim ćerkama-firmama u Srbiji naplaćuju skuplje nego kupcima iz drugih zemalja. I dok je za vlasnike tih kompanija nebitno da li im novac stiže u levi ili desni džep, za potrošače i državu Srbiju nije svejedno."

Nakon zabrane Vlade Srbije za uvoz hrvatskih proizvoda, možda je ovo šansa da Srbi konačno počnu kupovati domaće proizvode.