Od Dupljaja do Pariza i večnosti

Na požuteloj fotografiji iz septembra 1970. godine vidi se francuski ministar armije kako sabljom Napoleona u podnožju Trijumfalne kapije u Parizu pali večni plamen, na svetskoj proslavi povodom godišnjice proboja Solunskog fronta i trijumfa u Velikom ratu. Na fotografiji, pored ministra, čovek u srbskoj narodnoj nošnji, sa opancima i šajkačom, učestvuje u ovom nezaboravnom činu. Stigao je te godine do Pariza i do te počasti Obren Radovanović, seljak iz Dupljaja kod Valjeva, solunac čiji život bi teško u jedan film stao...

Rođen 1889. u bogatoj seoskoj porodici, Obren se bavio poljoprivredom, voćarstvom, sve dok 1912. nije otišao na redovno služenje vojnog roka. Ovako započinje pravu filmsku priču o svom pradedi Jordan Radovanović, ekonomista iz Valjeva, brižno prebirajući po fotografijama i isečcima iz novina.

Dva balkanska je Obren sastavio sa Prvim svetskim ratom, kao artiljerac Prve čete 17. puka Prve armije generala Petra Bojovića prošao Kolubaru i Cer, pa krenuo preko Albanije najtežom rutom. U klancima nadomak Piškopeje, arnautski razbojnici zarobljavaju njega i još jednog vojnika, jednog podoficira i bolničarku. Podoficira su odmah živog rasporili, bolničarku odveli i više je niko nije video, a njih dvojicu vojnika skinuli i ostavili samo u dugim seljačkim košuljama u ćošku kulače u steni, sa nekim ženama, decom i kozama, sve pod stražom. Pred zoru, Obren svestan da im se zlo sprema, predlaže svom drugu bekstvo. Ovaj ne pristaje i on krišom kreće sam. Uspeva da se izvuče i kolskim tragom kroz klanac, bos po decembarskom snegu, kreće za svojom vojskom. Ceo dan pešači bežeći od razbojnika i uveče potpuno iznemogao uspeva da stigne svoje. Pravi podvig za koji je saznao i general Bojović. Dao mu je konja i naredio da mu se previju tabani koji su bili u očajnom stanju...

Nestvarna albanska golgota nastavlja se putem do Drača, onda još gorom odisejom kroz močvare između Drača i Valone, odakle se brodovima, pod naletima neprijateljske avijacije i uz podmukle podvodne mine, teškom mukom srbska vojska prebacuje na Krf. Tamo, general Bojović odvodi Obrena kod jedne Francuskinje, francuske grofice kako su je zvali, koja je o svom trošku držala bolnicu i lečila Srbe. Rekao je za seljaka iz Dupljaja da je pravi heroj koji je pobegao od Arnauta i Obren je dobio najbolju negu, Francuskinja ga je lično previla.

Taman se malo oporavio, kad jedno jutro prilikom smotre doktor pogleda Radovanovića i izgovori kratku rečenicu koje su se svi plašili: „Tifus. Na Vido!”. Na ostrvo Vido su slali obolele od tifusa. Odatle se niko nije vraćao. Ali, Obrenova želja za životom bila je jača. Iako neplivač, krišom je odmah iskočio iz čamca kojim su tifusari transportovani, uhvatio se za jedan od stubova na krfskom doku i tu ostao ceo dan. Uveče, mokar i pod temperaturom, pobegao je kod Francuskinje da traži pomoć, lek neki. Nije imala ništa, osim kesice sa desetak suvih šljiva koje mu je dala da tri puta od njih skuva čaj, a četvrti put da ih pojede. I da se inhalira, reče mu. Opet krišom, Obren ode dalje od svoje jedinice, skine odelo, prokuva ga, ošiša se, obrije, napuni čabar vrele vrele vode, ubaci u njega borove iglice, uđe i pokrije se šatorskim krilom... Treći dan se vrati u jedinicu, a oni kao da su vampira videli, živi mrtvac hoda. Rekao im je da su ga vratili sa Vida, da je bila greška... Doktor ga pregleda, nema temperaturu. Ali ga ipak sa još nekolicinom sumnjivih smeste u šator na kraju logora, da se ne meša sa ostalom vojskom. Uveče, u šator legnu njih šestorica, ujutru njih dvojica živih ustanu i sahrane ostalu četvoricu...

I preživeo je Obren Radovanović i vratio se u jedinicu i učestvovao u proboju Solunskog fronta i stigao u otadžbinu i doslužio vojnog roka koliko je bilo potrebno, sve do januara 1920. kada je demobilisan u Osijeku.

Čuje deda Obren da se 1970. godine u Parizu organizuje svetska proslava godišnjice proboja Solunskog fronta i shvati da je njemu tamo mesto. Preko nekih „valjevskih veza” uspeo je da postane član zvanične jugoslovenske delegacije.

Posle zvaničnog dela proslave u Parizu, deda Obren je pozvan na večeru za zvanice kojoj je prisustvovao i tadašnji francuski predsednik Žorž Pompidu. Protokolom su sledili govori koje Obren, okružen strancima, nije razumeo. Sve dok nije ustala jedna starija gospođa, rekla nešto na francuskom, posle isto to na srbskom. „Takvo herojstvo, stradanje i umiranje kakvo su Srbi preživeli u Prvom svetskom ratu, istorija nije zabeležila”, izgovorila je u dahu i zapevala „Tamo daleko”. Aplauz je trajao nekoliko minuta, predsednik Pompidu joj je poljubio ruku.

I kada su najzad seli, neko je do dede Obrena doveo Francuskinju koja je tako lepo govorila o Srbima. Upitao ju je gde je naučila srbski. Na Krfu, odgovorila je, tamo je držala bolnicu za vreme rata i lečila srpske vojnike.

– Sećate li se vojnika koji je kod vas došao gotovo bez tabana? – pitao je deda.

– Sećam se, naravno, vojvoda Bojović ga je doveo, lično sam ga previla.

– Ja sam bio taj vojnik!

Posle 54 godine u gotovo neverovatnim okolnostima sreli su se Srbin i njegova francuska spasiteljka.

Slobodan Ćirić,
Politika