Nobelova nagrada koje nije bilo

"Iz Kopenhagena dobijamo vest, da je za Nobelovu nagradu za fiziku predložen čuveni elektrotehničar Srbin Nikola Tesla.”

Navedenu vest, pod naslovom „Nobelova nagrada Srbinu”, „Politika” je objavila 7/20. oktobra 1911. na trećoj strani, što je poslužilo kao povod da čitaoce na sažet način upozna s najvažnijim momentima iz Teslinog života, pošto njegova slava „ima za nas, sasvim pojamno, naročitog interesa, jer on je čistokrvni Srbin, možda jedini, koji srbskom imenu čini tako ogromnu čast u tuđem svetu”.

„Nikola Tesla rođen je 1856. godine u Smiljanu kod Gospića kao sin srbskoga prote Milutina Tesle. Pošto je svršio tamošnju gimnaziju, došao je 1873. na tehničku školu u Gracu, gde je naskoro svima pao u oči njegov veliki talenat.” Kada je „apsolvirao svoje studije, Tesla je otišao u Ameriku, gde je duže vreme radio zajedno sa Edisonom, s kojim ga je vezivalo i lično prijateljstvo”, pisala je „Politika”.

Teslini ogledi i ispitivanja su izazvali „veliku senzaciju u stručnim krugovima”, a „jedan od njegovih najvažnijih pronalazaka” jeste „rotirajuća magnetska koturača”, pošto je „privlačnu snagu magneta pretvorio u obrtnu snagu i tako proizveo neku vrstu magnetske struje”, navedeno je u tom tekstu.

Kao što se vidi, za kasnije odomaćen naziv Teslinog otkrića obrtnog magnetnog polja iz 1882. upotrebljeni je čudan izraz „magnetski koturač”, što svedoči i o logičnim lutanjima kroz koja je u srbskom jeziku razvijan i oblikovan pojmovni aparat koji će valjano pokriti prodore u svetu fizike.

Pomenuta je u „Politici” i Teslina „električna lampa”, zahvaljujući kojoj je „električno osvetljenje danas tako rasprostranjeno”, a onda i činjenica da je „dokazao da električna snaga, dovedena na najveću potenciju, nije ubistvena”. Autor misli na Teslino otkriće visokofrekventnih struja koje „proizvode milione treperenja u jednoj sekundi”, koju je naš junak „pustio da mu kroz telo prolazi”, tvrdeći da „apsolutno ništa nije osećao”.

Dvadeset dana kasnije, 27. oktobra/8. novembra, takođe na trećoj strani, „Politika” je objavila vest od sedam redova pod naslovom „Nobelove nagrade”.

„Štokholm, 27. oktobra. Akademija nauka rešila je, da ovogodišnju Nobelovu nagradu dosudi bečkom profesoru fizike Viljemu, a nagrada za hemiju daće se gospođi Kiri iz Pariza. Ove godine svaka nagrada iznosi 194.330 dinara.”

Laureati su postali slavna francusko-poljska naučnica, inače dvostruka dobitnica ove nagrade Marija Kiri, za otkriće hemijskih elemenata radijuma i polonijuma, i austrijski fizičar Vilhelm Vin, za otkriće zakona koji upravljaju toplotnim zračenjem.

Teslino ime se, kao što vidimo, zagubilo, a „Politika” se nije upustila u istraživanje razloga koji su naveli Nobelov komitet da ga zaobiđe prilikom odlučivanja. I inače bi to bilo teško, pošto je s te adrese i danas teško dobiti informaciju o razlozima kojima se njegovi članovi rukovode kada donose, često sporne, odluke.

Radoje Janković, jugoslovenski konzul u SAD (Fotodokumentacija „Politike“)

Tesla je to osetio na sopstvenoj koži, pošto su Nobelovu nagradu dobijali i naučnici kojima su pripisivana njegova otkrića, što se dogodilo i prvi put kad je ovo odličje dodeljeno, 1901. godine. Nagrađen je nemački fizičar Vilhelm Konrad Rendgen, za otkriće čuvenih zraka koji su po njemu i nazvani. Potom su 1909. nagrađeni italijanski pronalazač Guljelmo Markoni i nemački fizičar Karl Ferdinand Braun, za doprinos u razvoju bežične telegrafije, uprkos nesumnjivom Teslinom prvenstvu na tom polju.

Ne treba sumnjati da bi se „Politika” u novembru 1915. godine ponovo oglasila na temu Tesline kandidature za ovo prestižno priznanje, ali naš list tada, zbog okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu, više nije izlazio.

O kandidaturi je 6. novembra 1915. pisao „Njujork tajms”, uz pozivanje na Rojters, plasirajući priču na prvoj strani. Tesla i Tomas Edison su, navodno, već viđeni kao laureati Nobelove nagrade, ali je narednog dana Tesla izjavio da iz Stokholma nije dobio nikakvo zvanično obaveštenje o tome. Izneo je pretpostavku da bi to moglo biti zbog njegovog otkrića bežičnog prenošenja energije. Edison je takođe porekao da je primio bilo kakvo obaveštenje iz Švedske. Vest koja je zaokupila pažnju štampe i naučnih krugova Tesla će u izjavi za „Njujork tajms” prokomentarisati na sebi svojstven način, jasno stavljajući do znanja kako se odnosi prema nagradi.

„Ja nemam manje od četiri tuceta sopstvenih pronalazaka sa svojim imenom u tehničkoj literaturi. Ovo su istinske i trajne počasti koje dodeljuje ne nekolicina koja je sklona greškama, već ceo svet koji retko kada greši, i dao bih za bilo koju od njih sve Nobelove nagrade tokom sledećih hiljadu godina”.

Dvadeset godina kasnije, kad je obeležavan Teslin 80. rođendan, bečki profesor Feliks Erenhart je u maju 1936. oglasio da će ga kandidovati za Nobelovu nagradu za fiziku, za otkriće visokofrekventnih struja i obrtnog magnetnog polja. Inicijativa nije prihvaćena, pošto je Nobelov komitet objasnio da su ti izumi, mada genijalni, ostvareni četrdesetak godina ranije.

Autor čuvene Tesline biografije Džon O’Nil, u knjizi objavljenoj 1944. godine, napisao je da je nekoliko Nobelovih nagrada podeljeno drugima, za otkrića do kojih je došao Tesla. Šest decenija kasnije, hrvatski akademik fizičar Vladimir Paar objaviće naučni zaključak da je bar deset tih nagrada otišlo u druge ruke. Na Paarovoj listi nalazi se Teslino otkriće elektrona, rendgenskih zraka, radija, kosmičkih zraka, akceleratora čestica, indukovane radioaktivnosti, radara, lasera...

Priče da će i Tesla biti laureat ispredane su u više navrata tokom njegovog života, pisala je o tome i „Politika”, ali Nobelova nagrada Tesli nikad nije dodeljena.

Odbio prvo odličje

Vidosava Janković, profesorka Beogradskog univerziteta u penziji, u tekstu „Tesla i Pupin prema porodičnim sećanjima”, objavljenom u časopisu „Tesliana” 1994, navodi i detalj iz beležnice svog oca Radoja Jankovića, jugoslovenskog konzula u Čikagu i Njujorku od sredine dvadesetih do sredine tridesetih godina 20. veka.

„Neko mi je među američkim profesorima jednom naglasio da bi g. Pupin želeo da dobije Nobelovu nagradu. To se nije dogodilo... Tesla mi je rekao da mu je nuđena prva Nobelova nagrada, tek pošto je ustanovljena, ali da ju je on odbio. G. Tesla mi je takođe rekao da je dobio tri poziva (prvi 1905. godine) od nemačkog cara i carice da dođe na dvor u Berlin, ali da je to odbio. Rekao mi je isto tako da mu je nuđena, pre mnogo godina, jedna nagrada Karnegijevog Instituta, od 65.000 dolara, koju je takođe odbio. Ne znam da li je doslovce tačno što g. Tesla veli ali znam pouzdano da bi g. Pupin smatrao najvećom čašću ono što je g. Tesla odbijao”, napisao je Radoje Janković.

Ako se ima u vidu Teslina tvrdnja da mu je „nuđena” već prva Nobelova nagrada, koju je on odbio, možda postaje jasnije zašto je zaobilažen i u svim kasnijim odlučivanjima o tom prestižnom priznanju.

Slobodan Kljakić,
Politika