Nenaučena lekcija

Povodom druge godišnjice oružane agresije režima Tbilisija na Južnu Osetiju predsednici Rusije i Gruzije su govorili dijametralno suprotne stvari. Dmitrij Medvedev je rekao da bi u regionu došlo do „dugačkog krvavog konflikta", da nije Rusija priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Potvrda tog zaključka je ratoborna izjava Mihaila Sakašvilija. Citiramo: „Naša borba će se nastaviti sve dok poslednji okupator ne napusti gruzijsku zemlju".
 

Verovatno nema smisla komentarisati izjavu organizatora neuspešnog blickriga protiv dela sopstvenog naroda - istina, sada već bivšeg dela. Naravno da on za poslednje dve godine ništa nije naučio i nije izvukao pouku iz njegove krvave avanture. Većina eksperata u tome vidi glavnu osobinu razvoja situacije u regionu. Tako smatra, na primer, vice-predsednik ruske Akademije geopolitičkih problema Vladimir Anjuhin:
 

Ovo je pat situacija, - govori naučnik.- Politički režim Sakašvilija predstavlja prošli rat kao spas Evrope. Odnosno, Gruzija se tobože suprotstavila ruskoj agresiji. A NATO sada, kada naoružava Gruziju,  nema pojma kako da priđe rešavanju ovog pitanja. Jer u ovoj situaciji nije bilo svojeg „Nirnberga", i dalji razvoj ne treba očekivati. Treba prvo kazniti agresora, i tek zatim činiti neke korake.
 

O organizaciji svoje vrste evropskog „nirnberškog procesa" nad organizatorima masovnih ubistava stotina civila Južne Osetije govorilo je nekoliko političara i eksperata. Ali ideja je ostala samo ideja. Čak i kada je evropska komisija za istragu avgustovskih događaja 2008. na čelu sa Hajdi Talavini okrivila za početak rata gruzijsku stranu. Pokrovitelji lidera „revolucije ruža" su krenuli drugim putem. Kojim? O tome govori objavljeni ovih dana izveštaj ruskog Centra analize svetske trgovine. Kako je rekao direktor Igor Korotčenko, za dve godine posle rata u Južnoj Osetiji Gruzija se potpuno pripremila za novi rat. Principijelnu ulogu u tome je imala pomoć sa strane. Prema informacijama Centra, mnoge države su se i do i posle avgusta 2008. godine bavile i bave „crnim" i „sivim" eksportom oružja i vojne tehnike u Gruziju. Pri tome je velika količina prodata po cenama manjim o tržišnih, ili čak besplatno.
 

Stalni predstavnik Rusije u NATO-u Dmitrij Rogozin priznaje da je alijansa prestala da gleda na tbiliski režim kroz roze naočare. Ali to, kako još kaže, nimalo nije uticalo na zainteresovanost vojnog bloka za „isključivo pragmatičnu" saradnju sa Gruzijom. I pored toga što se sada zvanično ne govori o članstvu Gruzije u NATO, ta zemlja, naglašava Rogozin, ima veliki broj mogućnosti za široko partnerstvo sa alijansom. Istovremeno, prema rečima ruskog stalnog predstavnika, NATO partneri uporno odbijaju da govore o događajima avgusta 2008. godine.
 

Šta dalje? Neće li ova pat pozicija prerasti u novi konflikt? Neće, rekao je u jednom intervjuu za  rusku štampu profesor Škole izučavanja zemalja Istoka i Afrike Londonskog univerziteta Džordž Hjuit. Neće, ako Zapad bude bio dovoljno pametan da ne naoružava Gruziju. Ostaje samo da podelimo tu nadu sa profesorom.