Arktički kompromis: san ili realnost

Protekle nedelje je izvršen istorijski prodor u podeli Arktika. Rusija i Norveška su potpisale, najzad, sporazum o razgraničavanju akvatorije Barencova mora i Severnog Ledenog mora. 40-godišnji spor je završen uz zadovoljstvo obe strane: Rusi i Norvežani će moći da vade naftu i love ribu - svako u svom delu arktičkog epikontinentalnog pojasa površine 175 hiljada kvadratnih kilometara.
 

Rusko-norveški sporazum je samo prvi korak u podeli ogromnog regiona jer na tom arktičkom polju ima mnogo igrača. To  nisu samo 8 zemalja Arktičkog saveta (Danska, Finska, Island, Kanada, Norveška, Švedska, SAD i RF), već i države, odvojene od hladnih obala Severnog Ledenog mora (recimo, Kina). Nije slučajno to povećano interesovanje prema Arktiku. Globalno otopljavanje, topljenje leda otvara pristup novim udobnim putevima plovidbe i zalihama korisnih ruda. Na primer, samo epikontinentalni pojas Barencova mora, o kojem su se već dogovorili Moskva i Oslo, sadrži više od 7 milijardi tona uslovnog goriva. Današnje tehničke mogućnosti bi mogle da obezbede vađenje godišnje više od 20 miliona tona nafte i gasa.
 

Bez obzira na primer Rusije i Norveške, već je jasno da podela arktičke pite neće biti bezbolna. To potvrđuju između ostalih i akcije Kanade. Otava je učinila problem lanca Lomonosova jednim od prioriteta svoje spoljne politike. Krajem avgusta je zemlja objavila severnu strategiju, u kojoj naziva Arktik svojom glavnom nadom na budući razvoj, te preuzima obavezu da ga štiti na sve moguće načine. Što više, kanadski predstavnici u NATO-u nastavljaju razmatranje perspektiva uključivanja arktičkih teritorija u sferu vojnih intreresa alijanse. Kada se je potpisivao rusko-norveški sporazum, u Moskvu je stigao šef kanadskog MIP Lourens Kenon radi razmatranja pitanja Arktika. Strane nisu upele da napreduju u rešenju tog problema.  To uslovljava nedovoljna elastičnost kanadske diplomatije - smatra direktor Instituta političkih istraživanja, član Društvene komore Rusije Sergej Markov.

Sporovi potiču iz nedavne prošlosti, od koje Kanada ne može da se oprosti. Onda je Rusija za izvesno vreme zaboravila na svoje nacionalne interese, tradicionalne segmente svog prisustva, između ostalih i Arktik. Onda Rusija nije bila u stanju da jasno definiše svoj stav ou vezi sa Arktikom, te su se u svetu navikli da Moskva ne insistira na svojim interesima. Odjednom je ona počela da insistira, i to u mnogim stvarima. Za mnoge je to postalo ozbiljno iznenađenje. Neki sve do sada ne mogu da se na to naviknu.  Čini mi se da rukovodstvo Kanade spada u takve. Međutim, naša diplomatija je jedna od najiskusnijih u svetu, ona je orijentisana na odbranu svojih interesa. Kanadska  je diplomatija orijentisana na čvrsti američki stav, ona pokušava da oponaša Amerikance. Međutim, mislim da će kompromis biti nađen.
 

Bez obzira na odsutnost rezultata posete kanadskog ministra Moskvi, postoji napredovanje u rešavanju arktičkog problema. Prema rečima Kenona, Otava je spremna da podnese UN-u zajednički upit za lanac Lomonosova, odnosno da se dogovori s Moskvom. To je razumljivo: unosnije je ulagati novac o osvajanje artičkih blaga nego u izgradnju vojnih baza.