Da li je za EU tipičan švajcarski sindrom?

Većina učesnika referenduma u Švajcarskoj zatražila je da se bespoštedno istera većina „crnih ovci“ iz zemlje. Ne samo za teški kriminal, za koji prvo treba odležati kaznu. Nego, na primer, i za pokušaje da se na prevaru dobije socijalna pomoć. Postoji i drugi razlog netrpeljivosti starosedelaca prema tuđincima: mnogo ih je. Svaki peti od 7,7 miliona stanovnika Helvecije doseljenik je iz Afrike, Azije ili Latinske Amerike. Za mnoge ljudi druge ili čak treće sorte. Da li je švajcarski sindrom tipičan za EU? Temu razmatra naš analitičar Sergej Guk sa ekspertom Sergejom Utkinom, šefom sektora za probleme evropske integracije IMEMO.
 

Procenat ksenofoba u Evropi niko nije računao. Postoje, istina, drugi znaci po kojima se može suditi o raspoloženju u društvu. Kada recimo svaki šesti ili deseti počinje da traži čvrstu ruku i strog red. Kada se čuju negodovanja povodom migranata, koji izvoze kriminal. Ili kada stvar već dolazi do otvorenih incidenata, praćenih pozivima da se zemlja očisti od pridošlica.
 

Italija je, na primer, nedavno našla sredstvo protiv Afrikanaca koji su joj dosađivali. Sada ih jednostavno ne puštaju iz Libije, prema dogovoru o prijateljstvu između Rima i Tripoloja i na onovu izvesne sume koja se plaća režimu Gadafija. One kojima polazi za rukom da probiju sve kordone, bez pardona šalju nazad. Mada po pravilima EU italijanske vlasti su dužne da utvrde individualno za svakog ne preti li mu u domovini zatvor, mučenje ili čak smrtna kazna.
 

Pravila ulaska u zemlju planiraju da pooštre u Francuskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Nije isključeno da će nekakve mere preduzeti Luksemburg. Tamo danas 42% stanovništva čine stranci. Na Malti Afrikance koji dolaze na svojim krhkim brodićima automoatski šalju u kampove. Uslovi u njima, kako se može pretpostaviti, ni malo ne odgovaraju sanitarnim normama. Sa druge strane, šta da mogu da rade teritorijalno stisnuti ostrvljani? Da grade besplatne hotele?
 

Sergej Utkin je uveren da s u celini problem migranata u Evropi može rešiti, alizahteva strpljenje i dugoročne perspektive.
 

Ksenofobija postoji u svakoj zemlji. Evropsku tendenciju – međusobnu saradnju – evropske zemlje uspešno su realizovale. Sada je pred njima zadatak da nauče da sarađuju isto tako plodotvorno i sa predstavnicima trećih zemalja. Švajcarska je zemlja koja ne ulazi u EU, mada se često uzima kao država za primer, koja u najvećoj meri odražava evropsku prirodu. To je EU u malom: skup kantona koji su prilično samostalni jedni u odnosu na druge. Ovde odluka koja je bila usvojena ni malo nije radikalna. Pretpostavlja se da će ljudi iz drugih zemalja koji vrše kriminal biti proterivani iz zemlje. To je sasvim logično. Koliko će takvu shemu primiti zemlje EU, nemoguće je reći unapred. Najvažnije je da se traga za balansom između prihvatanja stranih građana, pružanjem velike slobode ovim građanima i sprečavanjem pravnih prekršaja koji od njih mogu da potiču. Ovaj balans će, čini mi se, na kraju biti pronađen.
 

Na spisku grehova za koje u Švajcarskoj preti proterivanje bez prava povratka do 15 godina propušten je jedan važan građanski prekršaj: neplaćanje poreza. Verovatno u domovini banaka to se može oprostiti.