Najbolji hokejaški napadač na planeti

Hokejaša Anatolija Firsova tri puta su proglasili najboljim napadečem planete. Novine su ga nazivale čarobnjakom, hokejaškim magom. 2000. godine Firsov je poslednji put u životu izašao na led: tada je on igrao u meču veterana. Ubrzo je preminuo. Danas ljubitelji hokeja obeležavaju 70-godišnjicu rođenja velikog sportiste.

Anatolij Firsov došao je hokejašku reprezentaciju SSSR kasno, ako se uporedi sa uzrastom današnjih debitanata. 1965. godine već je imao 24 godine. Odmah se probio u elitu svetskog hokeja, postavši olimpijski šampion, šampion sveta i Evrope. Ovaj napadač izdvajao se po kaskadama finti, zaobilaženju, skrivenom dodavanju. Ponekada se činilo da za njega uopšte ne postoje pregrade na terenu. Njegova čuvena finta «palica-klizaljka-palica» treneri suparnika – i strani i domaći – proučavali su mal te ne pod mikroskopom. Ali malo je bilo odbrambenih igrača na svetu koji ne bi pali na tu fintu, seća se drug Firsova iz reprezentacije, očimpijski šampion Igor Romiševski.

Tako savršeno kao što je on vladao ovim postupkom teško da je još iko vladao. Ali ova finta se do danas koristi. Solidno su njome vladali Harlamov i Maljcev. Ali Firsov je bio osnivač.

Čuveni napadač zadivio je publiku svojim lepim golovima. Jedan od njih posebno dobro su zapamtili ljubitelji hokeja. U odlučujućem meču na Olimpijadi 1968. u Grenoblu reprezentacija SSSR se sastajala sa Kanađanima. Rezultat je bio 1:0 u našu korist kada je Firsov, menjajući se, ne gledajući, bacio iz centra terena pak ka golu. Na klupi rezervnih igrača on nije shvatio zašto su njegovi drugovi krnenuli da ga grle. Ispostavilo se da je pak dospeo u mrežu! Firsov je zatim govorio: Ja sam, naravno, jednostavno imao sreće. Ali veličanstveni kanadski golman Set Martin smatrao je drugačije: Ovaj gol sam mogao da dobijem samo od njega – od tog đavolskog Rusa.

Na prvenstvima sveta, Evrope i Olimpijskim igrama Firsov je postigao 66 golova. On je umeo da zarazi svu reprezentaciju svojim entuzijaznom, svojom željom da igra. Tih godina imali smo jedan cilj – pobedu, i čitavu deceniju bili smo najbolji na planeti, nastavlja Igor Romiševski.

I vrlo važno je bilo to što smo svi shvatali veliku odgovornost. Da je čitava zemlja pred tlevizorima kada igramo. Naravno, imali smo vrlo jak tim. Ali, znate, sport je sport. Deset godina za redom vrlo je teško biti uvek prvi. Mi smo se okupljali u to vreme pred odlučujuće utakmice i davali jedni drugima reč da ćemo sakriti samoljublje. I u takvim klinčevima kda te biju uz prekršaje da ne uzvraćamo, da ne bude obostranih crvenih kartona, kako bismo zatim ovaj crveni karton suparnika iskoristili. I u tom pogledu mi smo u to doba prod rukovodstvom trenera Tarasova i Černiševa deset godina bili nezamenjivi šampioni sveta. Uloga Firsova ovde je neobično visoka.

Po mišljenju Igora Romiševskog najjača strana Anatolija Firsova kao ličnosti bila je sposobnost da i u životu i sportu uvek bude sam svoj. Stekao je ogromnu slavu, a ostao je običan, srdačan, susretljiv za sve: partnere iz tima, hokejaše koji su igrali pre njega ili su ga smenili, novinare, navijače. 1988. godine Anatolija Firsova su prvog među sportistima odabrali na narodnog poslanika Vrhovnog Saveta SSSR. Stotine ljudi hrlilo mu je po pomoć, savet, i on se neumorno trudio da ispuni želje birača, da se odazove na signal za nevolju.

Kada je Anatolij Firsov igrao, njemu se divilo na milione dečaka. Legendarni šampion postao je jedan od osnivač kluba Zlatni pak, koji je u hokej uključio na milione dece. Anatolij Firsov im je davao ovakve savete: nikada ne može da bude dobar hokejaš dečak koji je zavidan, kukavica i loš, zato budite uvek dobri drugovi i u učionici, i kod kuće, i na hokejaškom terenu.