Arapsko proleće nagoveštava zlatne reke

Vašington počinje da gradi "pozitivni model demokratije" na Bliskom Istoku. Poligon za američke eksperimente je već spreman – to su Tunis i Egipat. Dve zemlje pokazale su svoju težnju ka pravoj demokratiji ovog proleća, priredivši revolucije i smenivši vladajuće režime. Za to će Kairo i Tunis dobiti od SAD velike sume za jačanje demokratskih promena. Sve to su tačke programskog govora Baraka Obame, nazvanog poetski: Arapsko proleće. Istupanje predsednika u Beloj kući su nazvali sa skromnošću svojstvenom Amerikancima, istorijskim.

U poslednje vreme u Vašingtonu se uopšte dešava mnogo istorijskih događaja. Ovih dana Bela kuća je objavila istorijsku strategiju kibernetičke bezbednosti. I izgleda da će arapski govor Obame takođe biti kamen temeljac savremene istorije. Možda ne za čitav svet, ali za zemlje Bliskog Istoka sigurno.

Iz istupanja Obame može se shvatiti sledeće: uzorne države koje se pojave na osnovu Tunisa i Egipta treba da podstaknu druge zemlje regiona na demokratske promene i ekonomske reforme. Kairu će na primer uplatiti za izgradnju svetle budućnosti 2 milijarde dolara. A ko bude tvrdoglav, kao na primer sirijski lider Bašar Asad, neće dobiti ništa od prekomorske darežljivosti. Zato će dobiti njegova opozicija. A šta za time sledi? – gledaj primer Hosnija Mubaraka i Ben Alija. Tako da gospodine Asade, sklonite se bolje s puta, savetuje sirijskom predsedniku Barak Obama.

Pri tome glavni principi delovanja Vašingtona, po rečima Obame, ostaju isti kao i ranije. To su, naravno, "nenasilje", "zaštita ljudskih prava", "podrška političkih i ekonomskih reformi". Ako neko sumnja, nek pogleda kako "požrtvovano brane" SAD ove principe u Libiji, Iraku i Avganistanu. Tamo samo što nije nastupila "potpuna demokratija i procvat"! A predlog lideru suverene države, Sirije, da se skloni na lep način – šta da se radi kad Asad ništa ne shvata što se tiče diplomatije – mora da se govori otvoreno. Radi ubedljivosti i na Gadafija su podsetili: evo do čega je pukovnika dovelo "njegovo nerazumevanje" – sada je on politički leš. Istina, sami Libijci to ne smatraju.

Uopšte Obama je uglavnom govorio otvorenim tekstom. Evo samo jednog citata: Naš signal je jednostavan: ako vi preuzimate na sebe rizike i obaveze za provođenje reformi, dobijate potpunu podršku SAD. Takođe moramo da preduzimamo napore da postignemo kontakt neposredno sa onim ljudima koji će određivati budućnost – sa omladinom. Šema je jasna, u Egiptu i Tunisu je već funkcionisala. Obama "ne želi" da postavlja bliskoistočne režime potrebe SAD rukama američkih vojnika, kao što je to činio njegov prethodnih: kovčezi pod zvezdano-prugastom zastavom mogu da oštete predsednički rejting. Najbolje je podgrejati nezadovoljstvo opozicije vlašću u ciljanim zemalja i obećati joj zlatna brda i doline. Posebna tema Obaminog govora je Iran. I sasvim je logično pretpostaviti da je upravo Teheran jedan od najbližih ciljeva SAD, govori bivši ambasador Rusije u Libiji Aleksej Podcerob.

Amerikanci, naravno, nastavljaju da sprovode svoju liniju, usmerenu na uvođenje sopstvenih "demokratskih normi" na Bliskom Istoku. Ne misleći o tome da li su spremne ove zemlje na prihvatanje "zapadne demokratije". Ovo su zemlje sa drugom istorijom i tradicijama, sa drugom religijom. U datom trenutku učinjena su dva praktična koraka  izdvajanje pomoći Egiptu i Tunisu. A treći korak je Iran, podrška iranskoj opoziciji.

Postavlja se još jedno pitanje: gde će Obama naći novac za svoj bliskoistočni program? Tu je još jedan istorijski događaj sazreo: državni dug SAD prošlog ponedeljka dostigao je plafon, određen zakonodavstvom i premašio je 14 biliona dolara. Američki ministar finansija timoti Gajtner izjavio je da problem budžetskog deficita preti da potkopa ekonomiju zemlje i nacionalnu bezbednost. Ipak pitanje novinara o mogućnosti defolta izazvalo je kod ministra nedoumicu. Odgovor je bio kratak: Mi smo SAD. Naravno, u SAD nema defolta. Oni će još dolara da odštampaju. I na izvoz demokratije američkog uzora novac će se uvek naći, ističe docent MGIMO Ivan Safrančuk.

SAD imaju najveći spoljnopolitički budžet u svetu. Zato čak uz postojanje tako velikih dugova naći stotine miliona – čak i nekoliko milijardi dolara – na dodatne spoljnopolitičke programe možda je i teško, ali je moguće.

Sa jedne strane, treba imati u vidu da je Arapsko proleće programski govor, sračunat pre na podizanje rejtinga Baraka Obame uoči predstojećih predsedničkih izbora. Sa druge strane, kako je istakao u intervjuu za Glas Rusije predsednik instituta za Bliski Istok Jevgenij Satanovski, Amerika stalno staje na jedne iste grabulje. Ona, kako je govorio Karl Marks, uvek podržava sopstvene grobare. Samo u datom slučaju to nije proletarijat, već islamski radikali. Satanovski se setio i reči britanskog premijera Vinstona Čerčila. Amerikanci uvek padaju u neku krajnost. Vašington nalazi tačno rešenje samo kad prvo prebroji sva netačna. I to se u punoj meri tiče aktuelne administracije.