Vuk Drašković: Izetbegović me uvjeravao da je Srbin!

Večernje novosti, objavljuju u obliku novinskog feljtona dijelove knjige Meta književnika i političara Vuka Draškovića.

Drašković, među ostalim, piše i o svom susretu s tadašnjim muslimanskim liderom Alijom Izetbegovićem, koji se dogodio nekoliko mjeseci prije početka rata u bivšoj BiH.

...IZETBEGOVIĆ nas dočekuje ljubazno i sa osmehom koji, vidi se, nije namešten. Sa njim je i njegova kćerka, koja mu je šef Kabineta. O njemu znam onoliko koliko i on o meni. On je, za Srbe, simbol islamskog fundamentalizma, a ja, za muslimane, barjaktar četništva i velikosrpske hegemonije. Obojica smo bili u zatvoru, on davno, a ja nedavno, ja kratko, a on dugo. Obojica smo odrasli u državici čiji je on predsednik. I on i ja, bar na rečima, volimo istog i jedinog Boga, koji je, po njemu, u Kuranu, a po meni u Bibliji. I obojica govorimo istim jezikom...

- Je li vam žao Jugoslavije? – skrenuh razgovor sa običnog ćaskanja koje je potrajalo.
- Duša me boli – odgovori.
- I mene.
- Nadam se, ipak, da ona može oživjeti. Sa puno napora, sa puno mudrosti i na novim osnovama.
- Kako to zamišljate?
- Razmišljam o novom udruživanju – otpi on, meraklijski, gutljaj kafe i produži da objašnjava...
- I ućutkajte, molim vas, onog ministra Čengića i njemu slične! – ne izdržah da to ne spomenem.
- Na šta mislite?
- Znam svoje korene
- KAŽE, sinoć, na sarajevskoj televiziji da je njemu Turska majka... Mogu, verujte, da razumem da on tako oseća, i zašto oseća, ali i on mora da zna da Srbima, nikako, Turska ne može biti majka, a Čengić u Bosni živi sa Srbima.
- Da, u pravu ste – reče tiho.

Ćutim. Samo ćutim. On, vidim, čeka da nešto kažem, a ja ne mogu da se setim nijedne prikladne reči. Da mu kažem da sam iznenađen? Ili, da me je obradovao? Ili...

- Nisam – spase me on – htio da se pišem kao "neopredijeljen“. Znam svoje korjene i po njima sam se pisao sve dok nije priznata muslimanska nacija. Sada se pišem kao Bošnjak, jer je

",musliman" vjerska, a ne nacionalna, odrednica...

- Mogu li vas nešto posebno zamoliti? – rekoh pri samom kraju razgovora koji je potrajao duže od dva sata.
- Naravno.
- Otiđite u Moskvu, kod ruskog predsednika, i otuda, u ime slovenskih korena svih u Bosni i Hercegovini, zajedno pozovite i Srbe i Bošnjake i Hrvate na pamet i mirni dogovor. Za Srbe vam garantujem da će taj poziv primiti punim srcem.
- Razmisliću... ozbiljno ću razmisliti o tome – odgovori nakon kraćeg premišljanja. – A ja vas molim da sve ovo što ste pričali sa mnom prenesete, večeras, i Radovanu Karadžiću...

Odlazeći, ni slutio nisam da će nam to biti i prvo i poslednje viđenje. I da će, te iste godine, taj isti čovek nepromenjenih i nepromenljivih korena iz svog robijaškog kartona, vršiti smotre mudžahedina koji će, iz daleke tuđine, dolaziti u Herceg-Bosnu, da odsecaju glave nevernika i dušmana, uglavnom Srba, arlaučući na jeziku nerazumljivom onima koje su ti tuđinci branili. Majka Arabija, majka Iran, majka Turska, uredovaće po zemlji sa čijim ljudima te majke nisu bile u nikakvom srodstvu...

Tog sarajevskog januara, uoči pravoslavne Nove godine, nisam mogao zamisliti ni da ću se poslednji put sresti sa Radovanom Karadžićem...

Upozorenje Krajišnika

- EVO, Radovane, čuo si – kažem posle prepričavanja mog razgovora sa Izetbegovićem. – Šta misliš, šta mislite svi vi o njegovim predlozima?
- Ništa mu ne vjerujem! – spremno će on.
- Prepreden je, ne poznaješ ga dobro – reče Momčilo Krajišnik. – Na ustima med, a otrov u srcu. Sve on hoće i sve će potpisati, jer je u većini. Hoće da Bosna bude njegova džamahirija. Mi, Srbi, po jedno dijete, ili nijedno, a muslimani po troje ili petoro. Za deset godina, biće ih više nego Srba i Hrvata zajedno – namrska one svoje guste obrve, slične Mesićevim.
- Tako je, Momo – podrža ga Aleksa Buha. – Mi smo sada većinski narod na više od šezdeset i pet procenata teritorije Bosne i Hercegovine. Srbi su prorijeđeni, ali su, i prorijeđeni, većina na svom istorijskom prostoru. I to ne damo nikome. Pogotovu to ne damo onima koji su, u prošlom ratu, nad nama počinili genocid! – reče uzbuđeno, a tihim glasom. – Kako ti je otac? – upita me. – I, molim te, pozdravi ga.
Naša sela, u Hercegovini, jedno su do drugog. Moje, Slivlje, i njegovo, Ribari. Nas dvojica smo i daljni rođaci.
- Nisam ja, Aleksa, u razgovoru sa Izetbegovićem preskočio genocid i muslimansko, antiistorijsko, svrstavanje na Pavelićevu i Hitlerovu stranu. Interes i mudrost, a i zajednički narodni izvor, nalažu nam danas dogovor, a ne rat, sa muslimanima.
- Ko priča o ratu? – povika Karadžić. – Srbi neće rat, a jači su. Da su oni jači, već bi napali. Slabi su i prijete praznom puškom. Tvrde pazar, blefiraju.
- Blefirali ili ne – povika Buha – ne smijemo pristati na nezavisnu Bosnu. Istopićemo se u njoj.
- Možda i nećemo, ako se podijelimo – ispravi ga Karadžić. – Ako svak uzme teritoriju na kojoj je u većini i da se zapiše da je to zauvijek njegovo. Srbima šezdeset do šezdeset i pet odsto teritorije, a ostalo neka Alija dijeli sa Hrvatima.
- Odbiće to i jedni i drugi, Radovane. A i svet će da odbije.
- Vojska je u Bosni, a Srbija uz Bosnu – odgovori on. – Nikud oni ne mogu iz Jugoslavije.


Svilen gajtan

- ZABORAVLJAŠ – odgovorih mu – da je to vojska već mrtve države i da je u Srbiji Slobodan Milošević. Gurnuće te u zlo, a posle ti poslati katul–ferman i svileni gajtan, kao nedavno i Milanu Babiću!

- Ne damo im ni stopu srpske teritorije, ne damo, i kvit! – uzvrati on. – Podijeliti i iglu u plastu sijena... Srpska čaršija, turska čaršija. Do Kozje ćuprije naše, od Kozje ćuprije njihovo... Moramo se podijeliti. Znaš li ti da je Mićo Kovačević dobio otkaz na benzinskoj pumpi?! – začudi me tim pitanjem o gubitku posla nekog čoveka koga nisam ni poznavao.

- Žao mi je zbog toga Mića, ali on i pumpa nemaju veze sa ovim o čemu pričamo. U pitanju je, ljudi, biti ili ne biti. Mir ili rat u Bosni!

- Ako hoće rat, neka izvole – reče Krajišnik. – Neka pobijede na bojnom polju, a ne prijetnjama i prevarama... Prihvatiće Alija i te tvoje kantone, jer si mu rekao da će sastav kantonalnih vlasti zavisiti od nacionalnog sastava stanovnika.

- Jesam, pa šta?

- Za deset do petnaest godina, muslimani će zadobiti većinu i u Istočnoj Hercegovini i u Istočnoj Bosni. Srbima bi, znači, ostala jedino bosanska Krajina.

- Kakav je to, zaboga, argument da su muslimani plodniji od Srba?! – zasmejah mnoge za stolom. – Pričate da su Srbi u većini na šezdeset i pet procenata teritorije, a nećete kantonalnu podelu Bosne koja nam obezbeđuje većinsku srpsku vlast na toj teritoriji. Šta, uopšte, hoćete? – upitah dosta grubo.

- Hoćemo ono što neće Izetbegović, jer nije iskren i ništa mu ne vjerujemo – odgovori Karadžić. – I nećemo ono što on hoće. Nećemo nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, i kvit!


ROBIJAŠKI KARTON
- MOGU se neki u Bosni osećati i kao Eskimi, ali ne mogu tražiti i polarne uslove za ta svoja polarna osećanja – poslužih se dalekom aluzijom, da ga, slučajno, ne povredim. Izetbegović se, međutim, trgnu u stolici i naglo ustade. Ode, bez reči, na drugi kraj prostranog kabineta i, čini mi se, iz fioke svog radnog stola, izvuče nekakav papir i vrati se.

- Nisam ja, Vuče, od onih koji kriju ko su i od koga su – pruža mi požuteli papir, ali ga ne ispušta iz ruke. – Ovo je moj robijaški poslijeratni karton iz zatvora u Foči, gdje sam robijao kao mladomusliman. Ispunio sam ga svojeručno, bez ičijeg nagovora i po svojoj slobodnoj volji. Izvolite, pročitajte.

I ja čitam. Piše, zelenim mastilom. Ime: Alija. Prezime: Izetbegović. Veroispovest: musliman. Nacionalnost: Srbin.