Вук Драшковић: Изетбеговић ме увјеравао да је Србин!

Вечерње новости, објављују у облику новинског фељтона дијелове књиге Мета књижевника и политичара Вука Драшковића.

Драшковић, међу осталим, пише и о свом сусрету с тадашњим муслиманским лидером Алијом Изетбеговићем, који се догодио неколико мјесеци прије почетка рата у бившој БиХ.

...ИЗЕТБЕГОВИЋ нас дочекује љубазно и са осмехом који, види се, није намештен. Са њим је и његова кћерка, која му је шеф Кабинета. О њему знам онолико колико и он о мени. Он је, за Србе, симбол исламског фундаментализма, а ја, за муслимане, барјактар четништва и великосрпске хегемоније. Обојица смо били у затвору, он давно, а ја недавно, ја кратко, а он дуго. Обојица смо одрасли у државици чији је он председник. И он и ја, бар на речима, волимо истог и јединог Бога, који је, по њему, у Курану, а по мени у Библији. И обојица говоримо истим језиком...

- Је ли вам жао Југославије? – скренух разговор са обичног ћаскања које је потрајало.
- Душа ме боли – одговори.
- И мене.
- Надам се, ипак, да она може оживјети. Са пуно напора, са пуно мудрости и на новим основама.
- Како то замишљате?
- Размишљам о новом удруживању – отпи он, мераклијски, гутљај кафе и продужи да објашњава...
- И ућуткајте, молим вас, оног министра Ченгића и њему сличне! – не издржах да то не споменем.
- На шта мислите?
- Знам своје корене
- КАЖЕ, синоћ, на сарајевској телевизији да је њему Турска мајка... Могу, верујте, да разумем да он тако осећа, и зашто осећа, али и он мора да зна да Србима, никако, Турска не може бити мајка, а Ченгић у Босни живи са Србима.
- Да, у праву сте – рече тихо.

Ћутим. Само ћутим. Он, видим, чека да нешто кажем, а ја не могу да се сетим ниједне прикладне речи. Да му кажем да сам изненађен? Или, да ме је обрадовао? Или...

- Нисам – спасе ме он – хтио да се пишем као "неопредијељен“. Знам своје корјене и по њима сам се писао све док није призната муслиманска нација. Сада се пишем као Бошњак, јер је

",муслиман" вјерска, а не национална, одредница...

- Могу ли вас нешто посебно замолити? – рекох при самом крају разговора који је потрајао дуже од два сата.
- Наравно.
- Отиђите у Москву, код руског председника, и отуда, у име словенских корена свих у Босни и Херцеговини, заједно позовите и Србе и Бошњаке и Хрвате на памет и мирни договор. За Србе вам гарантујем да ће тај позив примити пуним срцем.
- Размислићу... озбиљно ћу размислити о томе – одговори након краћег премишљања. – А ја вас молим да све ово што сте причали са мном пренесете, вечерас, и Радовану Караџићу...

Одлазећи, ни слутио нисам да ће нам то бити и прво и последње виђење. И да ће, те исте године, тај исти човек непромењених и непроменљивих корена из свог робијашког картона, вршити смотре муџахедина који ће, из далеке туђине, долазити у Херцег-Босну, да одсецају главе неверника и душмана, углавном Срба, арлаучући на језику неразумљивом онима које су ти туђинци бранили. Мајка Арабија, мајка Иран, мајка Турска, уредоваће по земљи са чијим људима те мајке нису биле у никаквом сродству...

Тог сарајевског јануара, уочи православне Нове године, нисам могао замислити ни да ћу се последњи пут срести са Радованом Караџићем...

Упозорење Крајишника

- ЕВО, Радоване, чуо си – кажем после препричавања мог разговора са Изетбеговићем. – Шта мислиш, шта мислите сви ви о његовим предлозима?
- Ништа му не вјерујем! – спремно ће он.
- Препреден је, не познајеш га добро – рече Момчило Крајишник. – На устима мед, а отров у срцу. Све он хоће и све ће потписати, јер је у већини. Хоће да Босна буде његова џамахирија. Ми, Срби, по једно дијете, или ниједно, а муслимани по троје или петоро. За десет година, биће их више него Срба и Хрвата заједно – намрска оне своје густе обрве, сличне Месићевим.
- Тако је, Момо – подржа га Алекса Буха. – Ми смо сада већински народ на више од шездесет и пет процената територије Босне и Херцеговине. Срби су проријеђени, али су, и проријеђени, већина на свом историјском простору. И то не дамо никоме. Поготову то не дамо онима који су, у прошлом рату, над нама починили геноцид! – рече узбуђено, а тихим гласом. – Како ти је отац? – упита ме. – И, молим те, поздрави га.
Наша села, у Херцеговини, једно су до другог. Моје, Сливље, и његово, Рибари. Нас двојица смо и даљни рођаци.
- Нисам ја, Алекса, у разговору са Изетбеговићем прескочио геноцид и муслиманско, антиисторијско, сврставање на Павелићеву и Хитлерову страну. Интерес и мудрост, а и заједнички народни извор, налажу нам данас договор, а не рат, са муслиманима.
- Ко прича о рату? – повика Караџић. – Срби неће рат, а јачи су. Да су они јачи, већ би напали. Слаби су и пријете празном пушком. Тврде пазар, блефирају.
- Блефирали или не – повика Буха – не смијемо пристати на независну Босну. Истопићемо се у њој.
- Можда и нећемо, ако се подијелимо – исправи га Караџић. – Ако свак узме територију на којој је у већини и да се запише да је то заувијек његово. Србима шездесет до шездесет и пет одсто територије, а остало нека Алија дијели са Хрватима.
- Одбиће то и једни и други, Радоване. А и свет ће да одбије.
- Војска је у Босни, а Србија уз Босну – одговори он. – Никуд они не могу из Југославије.


Свилен гајтан

- ЗАБОРАВЉАШ – одговорих му – да је то војска већ мртве државе и да је у Србији Слободан Милошевић. Гурнуће те у зло, а после ти послати катул–ферман и свилени гајтан, као недавно и Милану Бабићу!

- Не дамо им ни стопу српске територије, не дамо, и квит! – узврати он. – Подијелити и иглу у пласту сијена... Српска чаршија, турска чаршија. До Козје ћуприје наше, од Козје ћуприје њихово... Морамо се подијелити. Знаш ли ти да је Мићо Ковачевић добио отказ на бензинској пумпи?! – зачуди ме тим питањем о губитку посла неког човека кога нисам ни познавао.

- Жао ми је због тога Мића, али он и пумпа немају везе са овим о чему причамо. У питању је, људи, бити или не бити. Мир или рат у Босни!

- Ако хоће рат, нека изволе – рече Крајишник. – Нека побиједе на бојном пољу, а не пријетњама и преварама... Прихватиће Алија и те твоје кантоне, јер си му рекао да ће састав кантоналних власти зависити од националног састава становника.

- Јесам, па шта?

- За десет до петнаест година, муслимани ће задобити већину и у Источној Херцеговини и у Источној Босни. Србима би, значи, остала једино босанска Крајина.

- Какав је то, забога, аргумент да су муслимани плоднији од Срба?! – засмејах многе за столом. – Причате да су Срби у већини на шездесет и пет процената територије, а нећете кантоналну поделу Босне која нам обезбеђује већинску српску власт на тој територији. Шта, уопште, хоћете? – упитах доста грубо.

- Хоћемо оно што неће Изетбеговић, јер није искрен и ништа му не вјерујемо – одговори Караџић. – И нећемо оно што он хоће. Нећемо независну Босну и Херцеговину, и квит!


РОБИЈАШКИ КАРТОН
- МОГУ се неки у Босни осећати и као Ескими, али не могу тражити и поларне услове за та своја поларна осећања – послужих се далеком алузијом, да га, случајно, не повредим. Изетбеговић се, међутим, тргну у столици и нагло устаде. Оде, без речи, на други крај пространог кабинета и, чини ми се, из фиоке свог радног стола, извуче некакав папир и врати се.

- Нисам ја, Вуче, од оних који крију ко су и од кога су – пружа ми пожутели папир, али га не испушта из руке. – Ово је мој робијашки послијератни картон из затвора у Фочи, гдје сам робијао као младомуслиман. Испунио сам га својеручно, без ичијег наговора и по својој слободној вољи. Изволите, прочитајте.

И ја читам. Пише, зеленим мастилом. Име: Алија. Презиме: Изетбеговић. Вероисповест: муслиман. Националност: Србин.