Evropa: gubitak identiteta

2011. godina je postala jedna od najprotivrečnijih u savremenoj istoriji Evrope. Bez obzira na apokaleptične prognoze, EU je uspela da izbegne propast, a kolebanja kursa jedinstvene evropske valute  nisu bila razorna. Međutim, postoje ozbiljni razlozi da se tvrdi da će  glavne teškoće  tek nastati, i to one nisu sezonske ili špekulativne, već imaju sistemski karakter – smatra naš posmatrač Petar Iskenderov.

Upravljanje EU je konačno prešlo u ručni režim, automatski mehanizmi su zatajili.

I to glavni neprijatelj jedinstvene Evrope je u samom njenom srcu – u Briselu.  Evrobirokrati su počeli da grade zajedničku za uniju  zgradu, ali nisu razmišljali ko će u njoj da živi. Zbog nečeg autori mastrihtskih, lisabonskih i drugih sporazuma bili su ubeđeni da će u novoj Evropi živeti novi ljudi – slobodni od rasnih i nacionalnih predrasuda, koji su zaboravili vekovne brojne uvrede  i tradicionalne načine života.

Međutim, od prvih pojava finansijske krize postalo je očigledno da mada građani EU više nisu podeljeni viznim i valutnim pregradama, ali su razdvojeni još više nego je to bilo 1970-1980-ih godina. Kako s pravom ističe italijansko izdanje  Limes, Evropa danas preživljava ne krizu eura, već krizu sopstvenog identiteta. Stvar je u tome što je radi čvrstoće  zgrade jedinstvene evropske države njenim arhitektama potrebna jedna nacija. Međutim, postizanje toga je neizvodljivo. Kako s pravom pominje to izdanje, nikada u istoriji Litvanac ili Kiprljanin, Maltežanin i Slovak, Italijan i Estonac, Englez i Austrijanac, a da ne govorimo o  Francuzima i Nemcima, nisu živeli pod istim krovom, nisu delili hleb nasušni, misli i duboka osećanja. U istoriji Evrope su bila dva  očita pokušaja da se sagradi kontinentalna imperija s jedinom nacijom u centru – Napoleonova i Hitlerova. Današnja renesansa nacionalizma u mnogim zemljama Istočne Evrope podseća na vitalnost takog raspoloženja.

Zato su povkule ćebe na sebe manje uspešne zemlje od Šapinije i Portugalije sve do baltičkih država – koje se trude da slede svoj, a ne nametnut identitet – istakla je u razgovoru s Glasom Rusije ekspert u oblasti komparativne politikologije MGIMO MIP RF Jelena Ponomarjova.

Želim da jedem svoj hleb, pijem svoju vodu, a ne flaširanu iz Holandije. Želim da živim u svojoj kući, koja mi se dopada, a ne u onoj koja odgovara standardima. Takva raspoloženja u evropskim zemljama postojala su uvek, ali su  se sada povećala kao reagovanje na forsirano nametanje neidentifikovanih modela.  Stanovnicima konkretnih zemalja sa svojom jedinstvenom istorijom i kulturom predloženo je da postanu Opšteevropljani, koji su podređeni odlukama briselske birokratije. U različitim državama EU takvo nametanje novog identiteta nailazi na različite po obliku, ali slične ustvari proteste – od akcija antiglobalista u Zapadnoj Evrope sve do demonstracija za zaštitu nacionalne i religiozne samosvesti u Grčkoj. Postoje svi  razlozi da se tvrdi da će se takvi protesti povećavati.

1990-ih godina Evropljani su zaista izgledali složniji. Sve je to trajalo do onog vremena, kada  je EU pokušala da reši globalni zadatak – da integriše u ujedinjenu Evropu zemlje, koje ne samo nikada nisu živeli pod istim krovom, već i istorijski spadale u neprijatelske logore. Forsirani prijem u EU država Centralne i Istočne Evrope je doneo EU ne nova finansijska i trgovinska tržišta, već renesansu mesnih uvreda i raspoloženja da se izdržava na tuđi račun.