Европа: губитак идентитета

2011. година је постала једна од најпротивречнијих у савременој историји Европе. Без обзира на апокалептичне прогнозе, ЕУ је успела да избегне пропаст, а колебања курса јединствене европске валуте  нису била разорна. Међутим, постоје озбиљни разлози да се тврди да ће  главне тешкоће  тек настати, и то оне нису сезонске или шпекулативне, већ имају системски карактер – сматра наш посматрач Петар Искендеров.

Управљање ЕУ је коначно прешло у ручни режим, аутоматски механизми су затајили.

И то главни непријатељ јединствене Европе је у самом њеном срцу – у Бриселу.  Евробирократи су почели да граде заједничку за унију  зграду, али нису размишљали ко ће у њој да живи. Због нечег аутори мастрихтских, лисабонских и других споразума били су убеђени да ће у новој Европи живети нови људи – слободни од расних и националних предрасуда, који су заборавили вековне бројне увреде  и традиционалне начине живота.

Међутим, од првих појава финансијске кризе постало је очигледно да мада грађани ЕУ више нису подељени визним и валутним преградама, али су раздвојени још више него је то било 1970-1980-их година. Како с правом истиче италијанско издање  Limes, Европа данас преживљава не кризу еура, већ кризу сопственог идентитета. Ствар је у томе што је ради чврстоће  зграде јединствене европске државе њеним архитектама потребна једна нација. Међутим, постизање тога је неизводљиво. Како с правом помиње то издање, никада у историји Литванац или Кипрљанин, Малтежанин и Словак, Италијан и Естонац, Енглез и Аустријанац, а да не говоримо о  Французима и Немцима, нису живели под истим кровом, нису делили хлеб насушни, мисли и дубока осећања. У историји Европе су била два  очита покушаја да се сагради континентална империја с једином нацијом у центру – Наполеонова и Хитлерова. Данашња ренесанса национализма у многим земљама Источне Европе подсећа на виталност таког расположења.

Зато су повкуле ћебе на себе мање успешне земље од Шапиније и Португалије све до балтичких држава – које се труде да следе свој, а не наметнут идентитет – истакла је у разговору с Гласом Русије експерт у области компаративне политикологије МГИМО МИП РФ Јелена Пономарјова.

Желим да једем свој хлеб, пијем своју воду, а не флаширану из Холандије. Желим да живим у својој кући, која ми се допада, а не у оној која одговара стандардима. Таква расположења у европским земљама постојала су увек, али су  се сада повећала као реаговање на форсирано наметање неидентификованих модела.  Становницима конкретних земаља са својом јединственом историјом и културом предложено је да постану Општеевропљани, који су подређени одлукама бриселске бирократије. У различитим државама ЕУ такво наметање новог идентитета наилази на различите по облику, али сличне уствари протесте – од акција антиглобалиста у Западној Европе све до демонстрација за заштиту националне и религиозне самосвести у Грчкој. Постоје сви  разлози да се тврди да ће се такви протести повећавати.

1990-их година Европљани су заиста изгледали сложнији. Све је то трајало до оног времена, када  је ЕУ покушала да реши глобални задатак – да интегрише у уједињену Европу земље, које не само никада нису живели под истим кровом, већ и историјски спадале у непријателске логоре. Форсирани пријем у ЕУ држава Централне и Источне Европе је донео ЕУ не нова финансијска и трговинска тржишта, већ ренесансу месних увреда и расположења да се издржава на туђи рачун.