Živeti da bi se pričalo o životu - Garsija Mrkes

Moguće da si u ovom svetu samo čovek, ali za nekoga si ti čitav svet. Ove reči pripadaju čuvenom kolumbijskom piscu Nobelovcu Gabrielu Garsiji Markesu. 6. marta autor takvih remek-dela kao što su romani Sto godina samoće i Jesen patrijarha puni 85 godina.

Već 70-ih godina Markesov roman Sto godina samoće u Svojetskom Savezu čitali su u jednom dahu. Mada je na ruskom on bio objavljen nezakonito po međunarodnim normama. U SSSR su tada vladale svoje predstave o autorskim pravima. Ali u svakom slučaju sovjetski čitaoci su potpali pod uticaj „magičnog realizma“ Markesa u isto vreme kad i čitav svet. Između ostalog sam pisac do tada je već boravio u SSSR, u mladosti ga je privlačila zemlja komunističkih podviga. 1957. godine Markes je stigao u Moskvu na Svetski festival omladine i studenata kao dopisnik lista. Najupečatljiviji utisak on je izrazio u eseju pod nazivom: SSSR: 22 400 000 kvadratnih kilometara bez  i jedne reklame koka-kole...

Markes je dolazio u Sovjetski Savez više od deset puta. I mada se od njegovog pronicljivog pogleda nisu skrili nedostaci sistema, njemu pripada fraza: Uvek sam govorio i nikada se neću odreći svojih reči, da najzanimljiviji ljudi žive u Rusiji. Za njega su između ostalog bili zanimljivi ne samo junaci, već i antijunaci Rusije, smatra istraživač stvaralaštva kolumbijskog majstora Sergej Markov, koji se lično sastajao sa Markesom.

Markes ne smatra svojom glavnom knjigom Sto godina samoće, već Jesen patrijarha – o diktatoru – govori istraživač. Temu vlasti on je razrađivao još u mladosti, ali aktivno joj je pristupio posle prvog dolaska u SSSR 1957. godine. Tri puta se Markes probijao u Mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi. Vrlo mu je bilo zanimljivo da glea na balsamovana tela vođa – Lenjina i posebno Staljina, koji se tada još nalazio u Mauzoleju. On je obratio pažnju na Staljinove ruke. One su mu se učinile ženskim. I ove ženske ruek su zatim dospele u Jesen patrijarha, zato što je glavni lik bio sastavljen kao mozaik od crta mnogih diktatora, između ostalog i našeg.

Serej Markov, sam pisac i novinar, u godini Markesovog jubileja objavio je njkigu sa intrigantnim nazivom Bludnice i diktatori Gabriela Garsije Markesa. I to nije jedina publikacija posvećena u Rusiji stvaralaštvu majstora u godini njegovog 85. jubileja. Povodom znamenitog datuma objavljeni su Markesovi memoari Živeti da bi se pričalo o životu, koji ranije nisu izdavani na ruskom. Priprema se još jedno izdanje o velikom Gabou, kako prozaika zovu u domovini, u ediciji Život čuvenih ljudi, kao i objavljivanje zbornika njegovih priča i publicistike, prvi put prevedenih na ruski.

Osim ovog znaka poštovanja i svedočanstva o neprolaznom interesu za stvaralaštvo kolumbijskog klasika u rusiji na svoj rođendan on je udostojen i zvanične nagrade – ordena Počasti. Predsednik Dmitrij Medvedev u čestitci Markesu istakao je da su upečatljiva i samosvojna dela pisca u kojima su kontrastno odraženi tradicija i kultura naroda čitavog kontinenta, omogućila ruskim čitaocima da upoznaju i zavole Latinsku Ameriku.