Ajzenhauerova doktrina: 55 godina kasnije

9. marta 1957. godine američki parlament je odobrio doktrinu spoljne politike usmerenu na jačanje pozicija Vašingtona na Bliskom i Srednjem istoku. Autori dokumenta bili su predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer i državni sekretar Džon Foster Dales. Po doktrini, svaka zemlja u regionu je mogla da zatraži ekonomsku ili vojnu pomoć SAD ukoliko bi bila podvrgnuta agresiji od strane druge države. U suštini, predsednik je sticao pravo da po svom nahođenju primenjuje vojnu silu u ovom rejonu. Američke vlasti su postavile sebi i drugi cilj: da oslabe uticaj SSSR u regionu.

Usvajanje nove doktrine od strane Sjedinjenih Država predstavljalo je reakciju na neuspeh englesko-francusko-izraelske agresije protiv Egipta 1956. godine, vezane za sudbinu Sueckog kanala – jednog od ključnih vodenih puteva u svetu. Konflikt je dobio naziv Suecka kriza, a u njemu je važnu ulogu odigrao SSSR. Sovjetski lider Nikita Hruščov pretio je Velikoj Britaniji, Francuskoj i Izraelu odlučnim merama, uključujući i nanošenje raketnih udara. Ovakav scenario je mogao da dovede do nuklearnog rata između Sovjetskog Saveza i SAD, koji bi neizbežno stali u zaštitu saveznika. Usled toga Vašington je zahtevao od agresora da prekinu ratna dejstva.

Doktrina, u suštini, nije imala za zadatak samo da pojača uticaj Vašingtona na Bliskom i Srednjem istoku, već i da tamo stvori vojni poligon, usmeren protiv socijalističkog tabora, pre svega protiv SSSR. Ajzenhauer je otvoreno izrazio spremnost američke vojske da brane teritorijalni integritet i političku nezavisnost zemalja, kojima je potrebna pomoć protiv vojne agresije bilo koje nacije koju kontroliše „međunarodni komunizam“.

Upravo od ove „opasnosti“ SAD su htele da spasu arapske zemlje uspostavivši tamo sopstvenu hegemoniju uz pomoć mešanja u unutrašnje stvari i kontrole spoljne politike. 1957. godine Ajzenhauerova doktrina je bila primenjena pod izgovorom zaštite Jordana od „agresije“ Sirije. SAD su  1958. godine preduzele direktnu vojnu invervenciju u Libanu, a devet godina kasnije podržale su oružanu agresiju Izraela protiv arapskih zemalja.

Nakon raspada SSSR, koji je predstavljao protivtežu Sjedinjenim Državama u regionu Vašington je pojačao napore o kojima se govori u doktrini. Ipak, savremene realije primoravaju SAD da koriguju svoj odnos prema politici u arapskom svetu, smatra rukovodilac Centra za istočna istraživanja Diplomatske akademije MIP Rusije Andrej Volodin:

Tada se činilo da Sjedinjene Države nemaju prepreka za izgradnju jednopolnog sveta, za svoju odlučujuću ulogu na Bliskom istoku. Međutim, mnogo toga se promenilo. Pre svega, promenio se sam svet. U njemu SAD i dalje ostaju najjača zemlja. Ipak, ovaj svet više ne može da se razvija po zakonima koje određuju Sjedinjene Države. U ovom svetu oni već moraju da usklađuju svoje interese i aktivnosti s interesima drugih država. I ova glavna promena će u sledećoj deceniji određivati politiku SAD na Bliskom i Srednjem istoku. To će biti proces bolnog prilagođavanja američke politike onim realijama koje se formiraju nezavisno od volje Sjedinjenih Država u regionu.

Danas parole SAD i drugih zemalja Zapada o potrebi za demokratskim reformama često postaju izgovor za svrgavanje neugodnih režima, kao što se to dešava u Severnoj Africi. Mišljenje Andreja Volodina:

Mešanje u unutrašnje poslove drugih država ne samo da prosto protivreči ustavu OUN. To protivreči i zdravom razumu. SAD i njihovi najbliži saveznici – Francuska i Velika Britanija, pokušavaju da nametnu političko uređenje koje njima odgovara u nekim zemljama Bliskog i Srednjeg istoka. Međutim, ova praksa je očigledno osuđena na neuspeh. Zato što, zalažući se za demokratiju po ugledu na američku u Siriji i u Libiji svi vidimo kakva je demokratija dobijena u Libiji. Nadam se da u Siriji nikad neće doći do takve demokratije.

Očigledno je da će se na Bliskom i Srednjem istoku i dalje preplitati geopolitički i ekonomski interesi najvećih svetskih igrača. Rusija je jasno formulisala principe kojima treba da se rukovode odgovorni članovi međunarodne zajednice u ovom izuzetno složenom regionu: nemešanje u unutrašnje stvari države, njihovo jedinstvo i teritorijalni integritet. A aktivnosti SAD i njihovih saveznika u Iraku i Libiji dovele su do faktičkog raspada ovih zemalja.