Ајзенхауерова доктрина: 55 година касније

9. марта 1957. године амерички парламент је одобрио доктрину спољне политике усмерену на јачање позиција Вашингтона на Блиском и Средњем истоку. Аутори документа били су председник САД Двајт Ајзенхауер и државни секретар Џон Фостер Далес. По доктрини, свака земља у региону је могла да затражи економску или војну помоћ САД уколико би била подвргнута агресији од стране друге државе. У суштини, председник је стицао право да по свом нахођењу примењује војну силу у овом рејону. Америчке власти су поставиле себи и други циљ: да ослабе утицај СССР у региону.

Усвајање нове доктрине од стране Сједињених Држава представљало је реакцију на неуспех енглеско-француско-израелске агресије против Египта 1956. године, везане за судбину Суецког канала – једног од кључних водених путева у свету. Конфликт је добио назив Суецка криза, а у њему је важну улогу одиграо СССР. Совјетски лидер Никита Хрушчов претио је Великој Британији, Француској и Израелу одлучним мерама, укључујући и наношење ракетних удара. Овакав сценарио је могао да доведе до нуклеарног рата између Совјетског Савеза и САД, који би неизбежно стали у заштиту савезника. Услед тога Вашингтон је захтевао од агресора да прекину ратна дејства.

Доктрина, у суштини, није имала за задатак само да појача утицај Вашингтона на Блиском и Средњем истоку, већ и да тамо створи војни полигон, усмерен против социјалистичког табора, пре свега против СССР. Ајзенхауер је отворено изразио спремност америчке војске да бране територијални интегритет и политичку независност земаља, којима је потребна помоћ против војне агресије било које нације коју контролише „међународни комунизам“.

Управо од ове „опасности“ САД су хтеле да спасу арапске земље успоставивши тамо сопствену хегемонију уз помоћ мешања у унутрашње ствари и контроле спољне политике. 1957. године Ајзенхауерова доктрина је била примењена под изговором заштите Јордана од „агресије“ Сирије. САД су  1958. године предузеле директну војну инвервенцију у Либану, а девет година касније подржале су оружану агресију Израела против арапских земаља.

Након распада СССР, који је представљао противтежу Сједињеним Државама у региону Вашингтон је појачао напоре о којима се говори у доктрини. Ипак, савремене реалије приморавају САД да коригују свој однос према политици у арапском свету, сматра руководилац Центра за источна истраживања Дипломатске академије МИП Русије Андреј Володин:

Тада се чинило да Сједињене Државе немају препрека за изградњу једнополног света, за своју одлучујућу улогу на Блиском истоку. Међутим, много тога се променило. Пре свега, променио се сам свет. У њему САД и даље остају најјача земља. Ипак, овај свет више не може да се развија по законима које одређују Сједињене Државе. У овом свету они већ морају да усклађују своје интересе и активности с интересима других држава. И ова главна промена ће у следећој деценији одређивати политику САД на Блиском и Средњем истоку. То ће бити процес болног прилагођавања америчке политике оним реалијама које се формирају независно од воље Сједињених Држава у региону.

Данас пароле САД и других земаља Запада о потреби за демократским реформама често постају изговор за свргавање неугодних режима, као што се то дешава у Северној Африци. Мишљење Андреја Володина:

Мешање у унутрашње послове других држава не само да просто противречи уставу ОУН. То противречи и здравом разуму. САД и њихови најближи савезници – Француска и Велика Британија, покушавају да наметну политичко уређење које њима одговара у неким земљама Блиског и Средњег истока. Међутим, ова пракса је очигледно осуђена на неуспех. Зато што, залажући се за демократију по угледу на америчку у Сирији и у Либији сви видимо каква је демократија добијена у Либији. Надам се да у Сирији никад неће доћи до такве демократије.

Очигледно је да ће се на Блиском и Средњем истоку и даље преплитати геополитички и економски интереси највећих светских играча. Русија је јасно формулисала принципе којима треба да се руководе одговорни чланови међународне заједнице у овом изузетно сложеном региону: немешање у унутрашње ствари државе, њихово јединство и територијални интегритет. А активности САД и њихових савезника у Ираку и Либији довеле су до фактичког распада ових земаља.