Pet kikseva Amerike na Kosovu i oko njega

Jedna trezveno vođena velika sila uvek teži da u koncipiranju svoje spoljne politike sebi ostavi najveću moguću slobodu delovanja. Velika Britanija je puna dva veka svoje dominacije svetom bila u “sjajnoj izolaciji” u odnosu na evropske sukobe, zahvaljujući stavu da Albion ima samo trajne interese, a ne trajne saveznike ili prijatelje. Nasuprot tome, zastrašujući primer odveć rigidnih obaveza i savezništava koja vezuju ruke donosiocima odluka pruža nam julska kriza 1914, kada su evropske sile slepo sledile automatizam svojih prethodnih obećanja, često olako datih, čime je svet gurnut u Prvi svetski rat od koga se nikada nije oporavio. Nasuprot evropskim silama, SAD su u taj rat ušle 1917. voljom predsednika Vilsona (bez obzira na to koliko njegovi razlozi za takvu odluku bili valjani), a ne zato što su to morale da učine.

Jedna zrela, samopouzdana velika sila nikada neće dopustiti da joj savezništvo sa nekom stranom zemljom ili narodom vezuje ruke, a pogotovu neće dopustiti da ti “specijalni odnosi” zaprete sukobima nepredvidljivog obima i visoke cene. Politički genijalan ujedinitelj Nemačke, gvozdeni kancelar Oto fon Bizmark, bio bi užasnut lakomislenošću s kojom su njegovi nedorasli naslednici vezali moćni brod vilhelminske Nemačke za crvotočnu habsburšku monarhiju. Konačni ishod            te greške bio je slom obe carevine; s druge strane, bez blanko čeka iz Berlina jula 1914. vrlo je moguće da bi se Austrija ponašala uzdržanije u odnosu na Srbiju, čime bi Evropa bila pošteđena samouništenja.

Jedna razumna velika sila neće dopustiti svojim nejakim štićenicima da joj diktiraju tempo i kurs delovanja. De Gol je bez oklevanja prepustio Alžir arapskom pokretu za nacionalno oslobođenje kada je shvatio da je taj prekomorski departman postao nepodnošljiv teret za onemoćalu Francusku, premda su na njega vršeni žestoki pritisci od strane i u ime stotina hiljada Francuza koji su tamo živeli. Njegov je čin omogućio Petoj republici da krene putem ekonomskog i političkog oporavka kojim je zaustavljeno više od pola veka sunovrata Francuske.

Jedna racionalna velika sila nikada neće stvarati niti rizikovati nova krizna žarišta pre nego što se oslobodi starih. Rešavanje postojećih problema stvaranjem novih – receptura je za poraz. Musolinijev ničim izazvani napad na Grčku u jesen 1940, dok su mu britanske snage u Severnoj Africi opasno ugrožavale položaje u Libiji, klasični je primer kršenja ovog pravila. Ista je ludost ponovljena dvaput na daleko sudbonosnijem planu: 1812, kada je Napoleon napao Rusiju na istoku premda je Engleska bila neporažena na zapadu, a potom i 1941, kada je Hitler učinio to isto – i sa istim posledicama.

I, konačno, najvažnije pravilo odgovorne diplomatije jeste da jedna odgovorna velika sila neće dopustiti sebi da bude uvučena u inostrana sukobljavanja i suparništva koja su u suprotnosti s njenim kulturnim i moralnim normama. Krimski rat Britanije i Francuske na strani Turske protiv Rusije bio je zločin plaćan decenijama kroz tzv. Istočno pitanje. Karterova odluka da pomogne džihadiste u Avganistanu protiv SSSR-a možda je delovala kao lukav potez pre četvrt veka, ali danas znamo da je on pustio duha iz boce čiji je najopipljiviji plod (bar zasada) – 11. septembar. Na sličan način, podrška zapadnih sila džihadistima u Bosni i Hercegovini '90-ih danas se plaća učešćem brojnih panislamskih veterana tog rata u terorističkim akcijama širom zapadnog sveta, od Londona i Madrida do Njujorka i Los Anđelesa.

Američka politika na Kosovu grubo krši svih pet navedenih principa.

Potpuno nezavisno od pitanja međunarodnog prava i pravde, s pragmatičnog stanovišta nije uputno da SAD insistiraju da će Kosovo biti nezavisno – kao što je predsednik Buš učinio u Tirani juna, a posle njega Kondoliza Rajs i niz manje uticajnih funkcionera administracije – uprkos činjenici

1. da je Rusija jasno stavila do znanja da će staviti veto na svaki pokušaj nametanja rešenja kroz Savet bezbednosti UN ukoliko ono nema saglasnost Srbije;
2. da Evropska unija ne može da se saglasi oko pravne i političke formule kojom bi Brisel zaobišao svetsku organizaciju; i
3. da bi put bilateralnih priznavanja otvorio Pandorinu kutiju s nesagledivim posledicama, od Kurdistana do Abhazije.

Izjave američkih zvaničnika da je nezavisnost Kosova “neizbežna” predstavljaju klasičan primer neodgovornih donosilaca odluka koji sebe sami sateruju u ćošak po jednom perifernom pitanju, da bi potom tvrdili da istrajavanje u grešci predstavlja test njihove čvrstine i snage. Oni kao da svesno upućuju Rusiji izazov da uzvrati stavom: “E, vala, neće biti da je baš tako!”

Predsednik Džordž Buš je sličnu grešku ponovio nekoliko puta i na domaćem terenu i na svetskoj sceni. Još maja 2003. proglasio je okončanje vojnih operacija u Iraku. Početkom prošle godine žustro se zalagao za imenovanje Hariet Majers na upražnjeno mesto u Vrhovnom sudu – i bio je poražen. Mimo svake logike zalagao se za opstanak korumpiranog Pola Volfovica na čelu Svetske banke – i opet je bio poražen. Uprkos upozorenjima iz redova sopstvene Republikanske stranke, da mu zakonski predlog neće proći, Buš se i dalje zalaže za amnestiju desetina miliona ilegalnih imigranata u SAD. Njegov kredibilitet je, sasvim zasluženo, blizak nuli čak i nezavisno od fijaska u Iraku. Stoga Srbi ne treba da se mnogo uzbuđuju zbog izjave američkog predsednika u Tirani: prošlo je ono vreme, u deceniji posle pada Berlinskog zida, kada je reč američkog predsednika predstavljala svetski zakon. Krajnje je vreme da se Srbi oslobode nezdrave fasciniranosti carem koji odavno nema odelo; Buš laje, karavan prolazi…

Jedna zaista zrela, samouverena, globalno dominantna hipersila nikada ne bi dopustila da nezavisnost Kosova postane test njene odlučnosti iz tri razloga:

1. Pitanje “ko vlada Kosovom” savršeno je irelevantno sa stanovišta američkih državnih i nacionalnih interesa. Objektivno gledano, Pokrajina je maleni, periferni komad zemlje po strani od ključnih tranzitnih koridora. Njenim resursima ili bazama SAD bi imale pristup, ukoliko to žele, nezavisno od toga čija se zastava vijori nad Prištinom. (Beograd bi jedva dočekao da npr. Kamp Bondstil unajmi Amerikancima i na hiljadu godina, ako bi zauzvrat dobio pristanak Vašingtona da Kosovo ostaje deo Srbije.) Najkraće rečeno, kada bi Kosovo nekim čudom danas nestalo sa svetske karte, nijedan Amerikanac ne bi osetio taj gubitak.
2. Promena statusa Kosova bez saglasnosti Beograda, pored toga što bi predstavljalo flagrantno kršenje međunarodnog prava, stvorilo bi presedan koji je potencijalno opasan i za samu Ameriku. Dopustiti jednoj etničkoj manjini da se otcepi od međunarodno priznate države na osnovu brojčane nadmoći dotične manjine u datom lokalitetu stvorilo bi važan presedan, premda g. Nikolas Burns ili Danijel Frid tvrde da ne bi. (Trećerazredni birokrati ne mogu da kontrolišu stvarnost, a njihove uporne tvrdnje da to ipak mogu predstavljaju i mogući znak mentalne bolesti.) Ruske manjine na Krimu, u delovima Estonije, Letonije, istočne Ukrajine ili severnog Kazahstana mogle bi da pođu istim putem, da o Kurdima u severnom Iraku i Srbima u Republici Srpskoj ne govorimo. Taj bi presedan mogao da presudno utiče i na budućnost Teksasa, Nju Meksika, Arizone ili južne Kalifornije kada Meksikanci u njima postanu većina – a pitanje je samo “kada” to postanu, a ne “ako” u tome uspeju.
3. Verovatna cena američke upornosti u podršci nezavisnom Kosovu daleko prevazilazi ma kakav mogući benefit. SAD time zasigurno neće kupiti blagonaklonost islamskog sveta, baš kao što je nisu kupile ni podrškom fundamentalisti Izetbegoviću u Bosni prethodne decenije. Amerika neće zaraditi zahvalnost “džihadista svih boja” – kao što se nada Tom Lantoš, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Predstavničkog doma – stvaranjem još jedne muslimanske zemlje u srcu Evrope, iz prostog razloga sto džihadisti ne mogu biti zahvalni nevernicima već samo mogu da ih preziru zbog mekoće i slabosti. Tirana je verovatno jedina evropska prestonica u kojoj američki predsednik može da se nada oduševljenom dočeku, ali i ta albanska “zahvalnost” Americi (ionako materijalno irelevantna) pokazaće se isto onako prolaznom kao što je bila albanska zahvalnost fašističkoj Italiji, nacističkoj Nemačkoj, staljinističkom Sovjetskom Savezu i Maovoj Kini. Osim toga, presedan nametanja rešenja “međunarodne zajednice” nezavisno od volje sukobljenih strana može imati opasne posledice i za američkog ključnog saveznika na Bliskom istoku, Izrael, koji nikada neće pristati da se odrekne istočnog dela Jerusalima.

Američka politika je besmislena. Ona ugađa aspiracijama male, pred-moderne, primitivne, nasilne, ali oportunizmu vične nacije koja ima teritorijalne pretenzije prema svim svojim susedima. Bušov doček u Tirani nije bio ništa drukčiji od dočeka svojevremeno priređenih Musoliniju, Hruščovu ili Ču En Laju. Kao sto piše prof. Nikolas Stavru s Univerziteta Hauard, g. Buš se uklapa u težnju Albanaca da sebi obezbede spoljnog zaštitnika koji zadovoljava tri uslova: veliki i moćni, daleki i spremni da se bezobzirno odnose prema interesima albanskih suseda:

Izlet predsednika Buša u balkansko minsko polje nije ništa drugo do gruba provokacija uperena protiv dva naroda koji su stajali rame uz rame sa Amerikom u oba svetska rata: protiv Srbije i Grčke. Njegov nastup je neraskidivi deo neokonzervativnog plana koji je skovao isti onaj gang koji nas je uvalio u rat u Iraku… i koji preti da proširi sukob na ceo Bliski istok. Krajnji je cilj, naravno, da se Rusija pretvori u prvorazrednog neprijatelja. Bojovnici novog hladnog rata vide Balkan kao “logično proširenje Bliskog istoka” koje treba da bude deo nove sheme integracije islamskih i neislamskih zemalja pod američkim okriljem. Rusija po toj shemi ne sme imati nikakvu ulogu u planu “modernizacije” islama i redefinisanja Bliskog istoka kao regije koja počinje u Persijskom zalivu a završava se u Sarajevu.

Krajnje je iracionalno insistirati na nezavisnosti Kosova, uz sve rizike koje takva politika nosi, u trenutku kada se Amerika suočava sa brojnim teškim problemima, izazovima i “nesvršenim poslovima” širom sveta. Lista je poznata. Irak je katastrofa bez svetla na kraju tunela. Avganistan je poprište povratka Talibana na scenu, uz nemogućnost američkih pulena da situaciju drže pod kontrolom. Svako eventualno rešenje problema sa Iranom zahteva pomoć i podršku Rusije – što je nemoguće ukoliko Vašington postupa kao da na Kosovu Rusi ne postoje. Rusija je takođe bitni partner u pokušajima da se Kim Džong Il drži pod kontrolom, da o dugoročnoj energetskoj politici Zapada ne govorimo.

Rusija nije ni najmanje impresionirana tvrdim izjavama g. Buša. Predsednik Vladimir Putin gleda na američke greške i tvrdoglavu upornost oko Kosova kao na bogomdanu priliku da ponizi Džordža Buša i pokaže svetu da Rusija više neće trpeti da se SAD prema njoj odnose sa mešavinom prezira i arogancije, kao što je trpela pod Jeljcinom. Kako se smanjuju raspoložive opcije američke administracije, tako se šire opcije Moskve.

Na diplomatskom frontu Rusija može i hoće da stavi veto na svaku rezoluciju podnetu Savetu bezbednosti koja je zasnovana na Ahtisarijevom propalom planu i koja podrazumeva nezavisnost Kosova kao krajnji ishod. Rezolucija 1244 ne može da se preskoči niti zaobiđe, a ukoliko EU pod američkim pritiskom to ipak pokuša da učini, Rusija može da odigra kartu energenata. Ukoliko budu isprovocirani, Rusi mogu da prekinu ili bitno smanje isporuke gasa Evropi.

Ova je mogućnost savršeno realna jer je Kosovo postalo za Rusiju daleko značajniji test sopstvenog statusa kao velike sile nego što su mnogi Srbi svesni. Putinu je posebno stalo da podseti Nemačku i bivše sovjetske satelite da suprotstavljanje Rusiji vuče visoku cenu. Ako bi Evropska Unija postupala jednostrano i u suprotnosti sa željama Rusije, Putin bi se suočavao sa izborom da proguta još jednu knedlu – poput Jeljcina i Kozirjeva pre desetak godina – ili da nastupi oštro i odlučno. Nema nikakve sumnje za koju bi se on opciju opredelio, a toga su svesni i sami Evropljani, kojima nije stalo da za račun uzdizanja Bušovog srozanog prestiža vade njegovo kestenje iz kosovske vatre.

Kako upozoravaju pouzdani ruski izvori, Putin takođe ima na raspolaganju i vojnu opciju. Nasuprot široko rasprostranjenom verovanju, Rusija još uvek raspolaže efikasnim vojnim jedinicama. One su manje i profesionalnije nego u sovjetsko vreme, a pogotovu su vazdušno-desantne jedinice sposobne upravo za tip nekonvencionalnih ili specijalnih operacija kakve iziskuje žestok odgovor na npr. samoproglašenje nezavisnog Kosova. Rusi bi u tom slučaju mogli da vazdušnim putem prebace jednu brigadu do Niša ili Beograda, srpskim kamionima je prebaci do administrativne linije koja razdvaja Kosovo od ostatka Srbije, i priprete da će tim snagama preuzeti kontrolu od KFOR-a. Preletanje rumunskog vazdušnog prostora ne bi predstavljalo problem, jer Bukurešt ne želi nezavisno Kosovo zbog Transilvanije. Rumuni bi se pravili da Rusi koriste njihov vazdušni prostor bez njihovog odobrenja, ali ne bi ništa preduzeli da to osujete.

Životno zavisna od ruskih energenata, duboko podeljena po pitanju budućnosti Kosova, nimalo naklona sadašnjoj američkoj administraciji, Zapadna Evropa sebi ne može da dopusti luksuz da sledi Vašington u eskalaciji spora sa Rusijom oko jednog suštinski perifernog pitanja. Sve su jasniji signali iz Moskve da bi tokom te eskalacije Rusija bila spremna da sa vojno konfrontira sa NATO savezom – što bi izazvalo još dublje podele među Evropljanima. “Nemojte misliti da Rusi ne bi imali smelosti za takav potez”, upozoravaju moskovski izvori. Oni jedva čekaju da se konfrontiraju sa Zapadom – i pobede. Na raspolaganju su im diplomatski, ekonomski i vojni aduti. Kada Kondoliza Rajs kaže da Kosovo nikada neće biti vraćeno pod srpsku upravu, sve je više ključnih ličnosti u ruskoj strukturi moći koji bi joj veoma rado pokazali da nije u pravu.

Kosovo je, ukratko, asimetrično pitanje. Ono je za Buša važno samo kao pitanje američkog “kredibiliteta”. On je brzopleto prihvatio uveravanja birokrata nasleđenih iz Klintonovih vremena da će Srbi ponovo da legnu na rudu i popuste pred pritiscima, kao i toliko puta do sada, kao i da će Rusija još jednom da se povinuje američkom diktatu. Te su procene bile pogrešne i prouzrokovale su drugu po težini grešku Bušovog predsednikovanja. (Prva je, naravno, Irak.)

Ako dođe do ozbiljne konfrontacije, g. Buš će se sa Putinom nositi sasvim sam. Već su prisutna protivljenja nezavisnom Kosovu u okviru EU, od Madrida do Bratislave, od Atine do Bukurešta, ali čak ni one evropske zemlje koje su nominalno za Ahtisarijev plan – poput Nemačke – ne bi žrtvovale ni jedan jedini dan ruskih isporuka gasa zarad kosovskih Albanaca. Nasuprot tome, Kosovo je za Srbiju životno pitanje, a za Rusiju ono je presudni lakmus-test sposobnosti Moskve da se na svetsku scenu vrati kao velika sila dostojna poštovanja… pa i zazora.

Daleko najvažniji razlog zašto Amerika ne bi trebalo da podrži nezavisnost Kosova vazda je bio kulturno-civilizacijski. Međutim, pokušavati da se tako nešto objasni sadašnjem stanovniku Bele Kuće, koji se još uvek fanatično zalaže za masovnu amnestiju nebrojenih miliona ilegalaca u SAD, isto je tako uzaludno kao i pokušavati da se reformiše islam.

Džordž Buš je sam sebe saterao u kosovski ćošak. On iz njega ne može da izađe bez prihvatanja kompromisa koji će njegovu ionako nagriženu reputaciju dodatno srozati. Sam je to i zaslužio, obećavajući drugima tuđu zemlju. Bušov predstojeći poraz predstavlja lošu vest za njega lično, za njegove balkanske obožavaoce koji su se specijalizovali za paljenje crkava i ubijanje starica, kao i za heroinskim novcem plaćen šiptarski lobi. Njegov predstojeći poraz predstavlja dobru vest za samu Ameriku i za sav civilizovani svet.

Glosa:
Američka politika je besmislena. Ona ugađa aspiracijama jedne male, predmoderne, primitivne, nasilne ali oportunizmu vične nacije koja ima teritorijalne pretenzije prema svim svojim susedima. Bušov doček u Tirani nije bio ništa drukčiji od dočeka svojevremeno priređenih Musoliniju, Hruščovu ili Ču En Laju. Izlet predsednika Buša u balkansko minsko polje nije ništa drugo do gruba provokacija uperena protiv dva naroda koji su stajali rame uz rame sa Amerikom u oba svetska rata: protiv Srbije i Grčke.

Glosa:
Kosovo je, ukratko, asimetrično pitanje. Ono je za Buša važno samo kao pitanje američkog “kredibiliteta”. Nasuprot tome, Kosovo je za Srbiju životno pitanje, a za Rusiju ono je presudni lakmus-test sposobnosti Moskve da se na svetsku scenu vrati kao velika sila dostojna poštovanja… pa i zazora.