Пет киксева Америке на Косову и око њега

Једна трезвено вођена велика сила увек тежи да у конципирању своје спољне политике себи остави највећу могућу слободу деловања. Велика Британија је пуна два века своје доминације светом била у “сјајној изолацији” у односу на европске сукобе, захваљујући ставу да Албион има само трајне интересе, а не трајне савезнике или пријатеље. Насупрот томе, застрашујући пример одвећ ригидних обавеза и савезништава која везују руке доносиоцима одлука пружа нам јулска криза 1914, када су европске силе слепо следиле аутоматизам својих претходних обећања, често олако датих, чиме је свет гурнут у Први светски рат од кога се никада није опоравио. Насупрот европским силама, САД су у тај рат ушле 1917. вољом председника Вилсона (без обзира на то колико његови разлози за такву одлуку били ваљани), а не зато што су то морале да учине.

Једна зрела, самопоуздана велика сила никада неће допустити да јој савезништво са неком страном земљом или народом везује руке, а поготову неће допустити да ти “специјални односи” запрете сукобима непредвидљивог обима и високе цене. Политички генијалан ујединитељ Немачке, гвоздени канцелар Ото фон Бизмарк, био би ужаснут лакомисленошћу с којом су његови недорасли наследници везали моћни брод вилхелминске Немачке за црвоточну хабсбуршку монархију. Коначни исход            те грешке био је слом обе царевине; с друге стране, без бланко чека из Берлина јула 1914. врло је могуће да би се Аустрија понашала уздржаније у односу на Србију, чиме би Европа била поштеђена самоуништења.

Једна разумна велика сила неће допустити својим нејаким штићеницима да јој диктирају темпо и курс деловања. Де Гол је без оклевања препустио Алжир арапском покрету за национално ослобођење када је схватио да је тај прекоморски департман постао неподношљив терет за онемоћалу Француску, премда су на њега вршени жестоки притисци од стране и у име стотина хиљада Француза који су тамо живели. Његов је чин омогућио Петој републици да крене путем економског и политичког опоравка којим је заустављено више од пола века суноврата Француске.

Једна рационална велика сила никада неће стварати нити ризиковати нова кризна жаришта пре него што се ослободи старих. Решавање постојећих проблема стварањем нових – рецептура је за пораз. Мусолинијев ничим изазвани напад на Грчку у јесен 1940, док су му британске снаге у Северној Африци опасно угрожавале положаје у Либији, класични је пример кршења овог правила. Иста је лудост поновљена двапут на далеко судбоноснијем плану: 1812, када је Наполеон напао Русију на истоку премда је Енглеска била непоражена на западу, а потом и 1941, када је Хитлер учинио то исто – и са истим последицама.

И, коначно, најважније правило одговорне дипломатије јесте да једна одговорна велика сила неће допустити себи да буде увучена у инострана сукобљавања и супарништва која су у супротности с њеним културним и моралним нормама. Кримски рат Британије и Француске на страни Турске против Русије био је злочин плаћан деценијама кроз тзв. Источно питање. Картерова одлука да помогне џихадисте у Авганистану против СССР-а можда је деловала као лукав потез пре четврт века, али данас знамо да је он пустио духа из боце чији је најопипљивији плод (бар засада) – 11. септембар. На сличан начин, подршка западних сила џихадистима у Босни и Херцеговини '90-их данас се плаћа учешћем бројних панисламских ветерана тог рата у терористичким акцијама широм западног света, од Лондона и Мадрида до Њујорка и Лос Анђелеса.

Америчка политика на Косову грубо крши свих пет наведених принципа.

Потпуно независно од питања међународног права и правде, с прагматичног становишта није упутно да САД инсистирају да ће Косово бити независно – као што је председник Буш учинио у Тирани јуна, а после њега Кондолиза Рајс и низ мање утицајних функционера администрације – упркос чињеници

1. да је Русија јасно ставила до знања да ће ставити вето на сваки покушај наметања решења кроз Савет безбедности УН уколико оно нема сагласност Србије;
2. да Европска унија не може да се сагласи око правне и политичке формуле којом би Брисел заобишао светску организацију; и
3. да би пут билатералних признавања отворио Пандорину кутију с несаглеdivим последицама, од Курдистана до Абхазије.

Изјаве америчких званичника да је независност Косова “неизбежна” представљају класичан пример неодговорних доносилаца одлука који себе сами сатерују у ћошак по једном периферном питању, да би потом тврдили да истрајавање у грешци представља тест њихове чврстине и снаге. Они као да свесно упућују Русији изазов да узврати ставом: “Е, вала, неће бити да је баш тако!”

Председник Џорџ Буш је сличну грешку поновио неколико пута и на домаћем терену и на светској сцени. Још маја 2003. прогласио је окончање војних операција у Ираку. Почетком прошле године жустро се залагао за именовање Хариет Мајерс на упражњено место у Врховном суду – и био је поражен. Мимо сваке логике залагао се за опстанак корумпираног Пола Волфовица на челу Светске банке – и опет је био поражен. Упркос упозорењима из редова сопствене Републиканске странке, да му законски предлог неће проћи, Буш се и даље залаже за амнестију десетина милиона илегалних имиграната у САД. Његов кредибилитет је, сасвим заслужено, близак нули чак и независно од фијаска у Ираку. Стога Срби не треба да се много узбуђују због изјаве америчког председника у Тирани: прошло је оно време, у деценији после пада Берлинског зида, када је реч америчког председника представљала светски закон. Крајње је време да се Срби ослободе нездраве фасцинираности царем који одавно нема одело; Буш лаје, караван пролази…

Једна заиста зрела, самоуверена, глобално доминантна хиперсила никада не би допустила да независност Косова постане тест њене одлучности из три разлога:

1. Питање “ко влада Косовом” савршено је ирелевантно са становишта америчких државних и националних интереса. Објективно гледано, Покрајина је малени, периферни комад земље по страни од кључних транзитних коридора. Њеним ресурсима или базама САД би имале приступ, уколико то желе, независно од тога чија се застава вијори над Приштином. (Београд би једва дочекао да нпр. Камп Бондстил унајми Американцима и на хиљаду година, ако би заузврат добио пристанак Вашингтона да Косово остаје део Србије.) Најкраће речено, када би Косово неким чудом данас нестало са светске карте, ниједан Американац не би осетио тај губитак.
2. Промена статуса Косова без сагласности Београда, поред тога што би представљало флагрантно кршење међународног права, створило би преседан који је потенцијално опасан и за саму Америку. Допустити једној етничкој мањини да се отцепи од међународно признате државе на основу бројчане надмоћи дотичне мањине у датом локалитету створило би важан преседан, премда г. Николас Бурнс или Данијел Фрид тврде да не би. (Трећеразредни бирократи не могу да контролишу стварност, а њихове упорне тврдње да то ипак могу представљају и могући знак менталне болести.) Руске мањине на Криму, у деловима Естоније, Летоније, источне Украјине или северног Казахстана могле би да пођу истим путем, да о Курдима у северном Ираку и Србима у Републици Српској не говоримо. Тај би преседан могао да пресудно утиче и на будућност Тексаса, Њу Мексика, Аризоне или јужне Калифорније када Мексиканци у њима постану већина – а питање је само “када” то постану, а не “ако” у томе успеју.
3. Вероватна цена америчке упорности у подршци независном Косову далеко превазилази ма какав могући бенефит. САД тиме засигурно неће купити благонаклоност исламског света, баш као што је нису купиле ни подршком фундаменталисти Изетбеговићу у Босни претходне деценије. Америка неће зарадити захвалност “џихадиста свих боја” – као што се нада Том Лантош, председник Спољнополитичког одбора Представничког дома – стварањем још једне муслиманске земље у срцу Европе, из простог разлога сто џихадисти не могу бити захвални неверницима већ само могу да их презиру због мекоће и слабости. Тирана је вероватно једина европска престоница у којој амерички председник може да се нада одушевљеном дочеку, али и та албанска “захвалност” Америци (ионако материјално ирелевантна) показаће се исто онако пролазном као што је била албанска захвалност фашистичкој Италији, нацистичкој Немачкој, стаљинистичком Совјетском Савезу и Маовој Кини. Осим тога, преседан наметања решења “међународне заједнице” независно од воље сукобљених страна може имати опасне последице и за америчког кључног савезника на Блиском истоку, Израел, који никада неће пристати да се одрекне источног дела Јерусалима.

Америчка политика је бесмислена. Она угађа аспирацијама мале, пред-модерне, примитивне, насилне, али опортунизму вичне нације која има територијалне претензије према свим својим суседима. Бушов дочек у Тирани није био ништа друкчији од дочека својевремено приређених Мусолинију, Хрушчову или Чу Ен Лају. Као сто пише проф. Николас Ставру с Универзитета Хауард, г. Буш се уклапа у тежњу Албанаца да себи обезбеде спољног заштитника који задовољава три услова: велики и моћни, далеки и спремни да се безобзирно односе према интересима албанских суседа:

Излет председника Буша у балканско минско поље није ништа друго до груба провокација уперена против два народа који су стајали раме уз раме са Америком у оба светска рата: против Србије и Грчке. Његов наступ је нераскидиви део неоконзервативног плана који је сковао исти онај ганг који нас је увалио у рат у Ираку… и који прети да прошири сукоб на цео Блиски исток. Крајњи је циљ, наравно, да се Русија претвори у прворазредног непријатеља. Бојовници новог хладног рата виде Балкан као “логично проширење Блиског истока” које треба да буде део нове схеме интеграције исламских и неисламских земаља под америчким окриљем. Русија по тој схеми не сме имати никакву улогу у плану “модернизације” ислама и редефинисања Блиског истока као регије која почиње у Персијском заливу а завршава се у Сарајеву.

Крајње је ирационално инсистирати на независности Косова, уз све ризике које таква политика носи, у тренутку када се Америка суочава са бројним тешким проблемима, изазовима и “несвршеним пословима” широм света. Листа је позната. Ирак је катастрофа без светла на крају тунела. Авганистан је поприште повратка Талибана на сцену, уз немогућност америчких пулена да ситуацију држе под контролом. Свако евентуално решење проблема са Ираном захтева помоћ и подршку Русије – што је немогуће уколико Вашингтон поступа као да на Косову Руси не постоје. Русија је такође битни партнер у покушајима да се Ким Џонг Ил држи под контролом, да о дугорочној енергетској политици Запада не говоримо.

Русија није ни најмање импресионирана тврдим изјавама г. Буша. Председник Владимир Путин гледа на америчке грешке и тврдоглаву упорност око Косова као на богомдану прилику да понизи Џорџа Буша и покаже свету да Русија више неће трпети да се САД према њој односе са мешавином презира и ароганције, као што је трпела под Јељцином. Како се смањују расположиве опције америчке администрације, тако се шире опције Москве.

На дипломатском фронту Русија може и хоће да стави вето на сваку резолуцију поднету Савету безбедности која је заснована на Ахтисаријевом пропалом плану и која подразумева независност Косова као крајњи исход. Резолуција 1244 не може да се прескочи нити заобиђе, а уколико ЕУ под америчким притиском то ипак покуша да учини, Русија може да одигра карту енергената. Уколико буду испровоцирани, Руси могу да прекину или битно смање испоруке гаса Европи.

Ова је могућност савршено реална јер је Косово постало за Русију далеко значајнији тест сопственог статуса као велике силе него што су многи Срби свесни. Путину је посебно стало да подсети Немачку и бивше совјетске сателите да супротстављање Русији вуче високу цену. Ако би Европска Унија поступала једнострано и у супротности са жељама Русије, Путин би се суочавао са избором да прогута још једну кнедлу – попут Јељцина и Козирјева пре десетак година – или да наступи оштро и одлучно. Нема никакве сумње за коју би се он опцију определио, а тога су свесни и сами Европљани, којима није стало да за рачун уздизања Бушовог срозаног престижа ваде његово кестење из косовске ватре.

Како упозоравају поуздани руски извори, Путин такође има на располагању и војну опцију. Насупрот широко распрострањеном веровању, Русија још увек располаже ефикасним војним јединицама. Оне су мање и професионалније него у совјетско време, а поготову су ваздушно-десантне јединице способне управо за тип неконвенционалних или специјалних операција какве изискује жесток одговор на нпр. самопроглашење независног Косова. Руси би у том случају могли да ваздушним путем пребаце једну бригаду до Ниша или Београда, српским камионима је пребаци до административне линије која раздваја Косово од остатка Србије, и припрете да ће тим снагама преузети контролу од КФОР-а. Прелетање румунског ваздушног простора не би представљало проблем, јер Букурешт не жели независно Косово због Трансилваније. Румуни би се правили да Руси користе њихов ваздушни простор без њиховог одобрења, али не би ништа предузели да то осујете.

Животно зависна од руских енергената, дубоко подељена по питању будућности Косова, нимало наклона садашњој америчкој администрацији, Западна Европа себи не може да допусти луксуз да следи Вашингтон у ескалацији спора са Русијом око једног суштински периферног питања. Све су јаснији сигнали из Москве да би током те ескалације Русија била спремна да са војно конфронтира са НАТО савезом – што би изазвало још дубље поделе међу Европљанима. “Немојте мислити да Руси не би имали смелости за такав потез”, упозоравају московски извори. Они једва чекају да се конфронтирају са Западом – и победе. На располагању су им дипломатски, економски и војни адути. Када Кондолиза Рајс каже да Косово никада неће бити враћено под српску управу, све је више кључних личности у руској структури моћи који би јој веома радо показали да није у праву.

Косово је, укратко, асиметрично питање. Оно је за Буша важно само као питање америчког “кредибилитета”. Он је брзоплето прихватио уверавања бирократа наслеђених из Клинтонових времена да ће Срби поново да легну на руду и попусте пред притисцима, као и толико пута до сада, као и да ће Русија још једном да се повинује америчком диктату. Те су процене биле погрешне и проузроковале су другу по тежини грешку Бушовог председниковања. (Прва је, наравно, Ирак.)

Ако дође до озбиљне конфронтације, г. Буш ће се са Путином носити сасвим сам. Већ су присутна противљења независном Косову у оквиру ЕУ, од Мадрида до Братиславе, од Атине до Букурешта, али чак ни оне европске земље које су номинално за Ахтисаријев план – попут Немачке – не би жртвовале ни један једини дан руских испорука гаса зарад косовских Албанаца. Насупрот томе, Косово је за Србију животно питање, а за Русију оно је пресудни лакмус-тест способности Москве да се на светску сцену врати као велика сила достојна поштовања… па и зазора.

Далеко најважнији разлог зашто Америка не би требало да подржи независност Косова вазда је био културно-цивилизацијски. Међутим, покушавати да се тако нешто објасни садашњем становнику Беле Куће, који се још увек фанатично залаже за масовну амнестију небројених милиона илегалаца у САД, исто је тако узалудно као и покушавати да се реформише ислам.

Џорџ Буш је сам себе сатерао у косовски ћошак. Он из њега не може да изађе без прихватања компромиса који ће његову ионако нагрижену репутацију додатно срозати. Сам је то и заслужио, обећавајући другима туђу земљу. Бушов предстојећи пораз представља лошу вест за њега лично, за његове балканске обожаваоце који су се специјализовали за паљење цркава и убијање старица, као и за хероинским новцем плаћен шиптарски лоби. Његов предстојећи пораз представља добру вест за саму Америку и за сав цивилизовани свет.

Глоса:
Америчка политика је бесмислена. Она угађа аспирацијама једне мале, предмодерне, примитивне, насилне али опортунизму вичне нације која има територијалне претензије према свим својим суседима. Бушов дочек у Тирани није био ништа друкчији од дочека својевремено приређених Мусолинију, Хрушчову или Чу Ен Лају. Излет председника Буша у балканско минско поље није ништа друго до груба провокација уперена против два народа који су стајали раме уз раме са Америком у оба светска рата: против Србије и Грчке.

Глоса:
Косово је, укратко, асиметрично питање. Оно је за Буша важно само као питање америчког “кредибилитета”. Насупрот томе, Косово је за Србију животно питање, а за Русију оно је пресудни лакмус-тест способности Москве да се на светску сцену врати као велика сила достојна поштовања… па и зазора.