Anđelković: Žuto groblje srbske demokratije

Bojan Pajtić, predsednik Vlade Vojvodine, pre neki dan nam je poručio da je Tadićeva pobeda u drugog krugu predsedničkih izbora „preduslov za nastavak evropskih integracija zemlje i obezbeđivanje stabilnog razvoja Srbije“. Jasno je da se tu radi o drskom laganju građana Srbije. Dovoljno je setiti se paketa zahteva koji je nemačka kancelarka Angela Markel uručila Tadiću. Iz njega proizlazi da bez obračuna sa korupcijom, sistemskim kriminalom, odnosno nosiocima svega toga iz redova vladajuće političko-ekonomske „elite“, Srbija ne može da ostvari suštinski napredak na putu koji vodi u EU. Ipak, da pređemo iz domena teorije u praktičnu sferu. Van svoje kuće i Nemci se grubo poigravaju sa „evropskim standardima“ i demokratijom.

DUPLI EU STANDARDI
 
Brisel Srbiji postavlja razne uslove, od načelno neizbežnih, sistemskog tipa (čuveno ispunjavanje „evropskih standarda“), do zahteva koji su u vezi sa odustajanjem od naših vitalnih nacionalnih interesa. Prvo se od strane evropskih birokrata čini tek reda radi, po principu „da se Vlasi ne sete“. Neosporno je da EU ne namerava da nas u dogledno vreme primi u svoje redove, ako ikada bude i spremna da tako nešto učini (a mi i tada budemo to želeli). Posle ulaska Hrvatske (leto 2013), to se više i ne skriva, kapije Unije će na neizvesno dugo vreme biti hermetički zatvorene. Čitava priča o „Evropi“ za Srbe ima za cilj jedino da naša javnost bude omađijana da bi mirno posmatrala vlast kako prihvata Kosovo kao „nezavisnu državu“ i ostavlja tamošnji srbski narod na milost i nemilost Prištini, odnosno ispunjava druge prohteve Brisela i Vašingtona, što je njena nadoknada za evroatlantsko sukcesivno dovođenje DS-a i Tadića na čelo Srbije od 2004. do 2008. godine.

Da je relevantnim faktorima na Zapadu stvarno stalo do Srbije, tj. da istinski žele da uđemo u EU, odavno bi efikasno reagovali na metastaziranje našeg kancerogenog sistema, od privrede do političkih odnosa. Zar bi Brisel mirno gledao na, neosporno, veće ili manje lažiranje izbora, da Srbiju uistinu namerava da uvede u tzv. EU porodicu naroda? Uostalom, da nas hoće, zar bi uopšte aminovali da se Tadić ponovo kandiduje? U modernim demokratijama, što makar formalno članice EU jesu, neprihvatljivo je da bilo ko, pod bilo kakvim izgovorom, u kontinuitetu obavlja predsedničku funkciju duže od dva mandata. Takva praksa je usvojena u Americi, a potom i širom sveta, jer je ustanovljeno da u suprotnom slučaju dolazi do prekomerne koncentracije vlasti u rukama jednog čoveka, odnosno preti realna opasnost da padne senka na demokratski proces.

Iako je 2007. godine nagovestio da se više neće kandidovati, Boris Tadić je i pored toga što je već osam godina (od 2004) na mestu šefa države, ove godine je ponovo ušao u izbornu trku kako bi do 2017. godine sedeo u predsedničkoj fotelji. DS je podršku novom Ustavu (2006) uslovio prihvatanjem zakonskih rešenja koja omogućavaju da u novoj „ustavnoj eri“ brojanje predsedničkih mandata počne od nule. Tako bi, teorijski, Boris Tadić mogao da bude doživotni predsednik Srbije, ako bi svaki put pošto se približi trenutak kada više neće moći da se kandiduje režim promenio Ustav, uz prihvatanje ustavnog zakona koji kaže da se ne računaju predsednički mandati iz prethodnog perioda.

Možda je tako nešto legalno, ali svakako nije legitimno i moralno. Da li neko može i da zamisli da se slično dogodi npr. u Francuskoj? Uostalom, i aktuelni beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko legalno je dobio mogućnost da prekorači drugi period predsednikovanja, pa je Brisel to doživeo kao guranje prsta u oko. U Belorusiji je 2004. godine održan referendum u vezi sa izmenom ustavne odredbe po kojoj su dopuštena samo dva predsednička mandata. Preko 77 odsto građana izašlih na referendum  izjasnilo se da ubuduće broj mandata bude neograničen (izlaznost je bila oko 90 odsto). Tako su se stekli uslovi da se, nesumnjivo, u to vreme u pogledu popularnosti još nedodirljivi Lukašenko ponovo kandiduje na predsedničkim izborima 2006. godine. EU i SAD su na to burno reagovale! Kada se radilo o Srbiji, njihovi zvaničnici ni reč nisu rekli povodom toga što je Tadić učinio suštinski isto, ali sa mnogo manjom podrškom građana.

Lukašenko je za EU problem, jer se energično usprotivio geopolitičkim interesima evratlantskih moćnika i NATO-a. Zato je navukao njihovo neprijateljstvo, a oni su, pre nego što je kriza uzdrmala Evropu i Ameriku, Belorusima poručivali da su poželjni u EU ako se reše Lukašenka i udalje od Rusije. Beloruski predsednik, dok je imao šansu da na osnovu toga bude proglašen za „demokratu“ i „reformatora“ štogod radio, nije bio spreman da im da ono što su tražili. Zato su ga već sredinom devedesetih otpisali. S druge strane, Tadić je dokazao da je spreman da im ugodi na svaki mogući način, pa ga otuda podržavaju i kada se u praksi ponaša protivno tzv. evropskim vrednostima u koje se „kune“. Za zapadne sile njihovi interesi uvek su bili iznad demokratskih principa u perifernim zemljama.


NATO DANAK

A kako Tadić namerava da plati evropsko i američko gledanje kroz prste i, iako nešto prikriveniju nego 2008. godine, nesumnjivu izbornu podršku bar nekih evroatlantskih krugova? Elizabet Šervud Randal, specijalna savetnica za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Baraka Obame, krajem aprila rekla je da će nam, „ako Srbija nastavi svoj reformski put i ako srbski narod odluči da sledi dalje evroatlantske integracije, vrata NATO-a biti otvorena“. Drugim rečima, „Srbiji će posle izbora biti ponuđeno da proširi saradnju sa Severnoatlantskom alijansom, pod pretpostavkom da nova vlada odluči da ulaže u odnose sa NATO-om“.

Jasno je šta to znači. Ipak, da se podsetimo nekih činjenica iz provaljenih američkih diplomatskih depeša. Tadić je još 2007. godine u poverljivim razgovorima „snažno tvrdio da je integracija Srbije u NATO njegov prioritet broj jedan“. Zato, i zbog prihvatanja da radi u prilog „nezavisnosti“ Kosova, ubrzo je nagrađen još jednim predsedničkim mandatom. Da bi i dalje ostao u fotelji šefa države, sada je, po svemu sudeći, spreman da intenzivira zakulisno guranje Srbije u Atlantski pakt. Između dva kruga predsedničkih izbora, u vezi sa tim oglasio se ministar odbrane Dragan Šutanovac. Otvarajući međunarodnu konferenciju „Integracije i doprinos država Jugoistočne Evrope zajedničkoj bezbednosti i odbrambenoj politici EU“ – na kojoj su dominirali predstavnici NATO-a i država članica tog vojnog saveza – on je naglasio da je njegovo Ministarstvo spremno da nastavi da ide putem koji Srbiju vodi ka Uniji.                                                        

Šta to znači? Autentične evropske vojne strukture za sada su čista fikcija, odnosno – kako sam u tekstu „Podmuklo plaćanje krvavog NATO tributa“ („Pečat“ od 17. juna 2011) podrobno obrazložio – predstavljaju pojavni oblik NATO-a. Otuda, pod plaštom EU integracija, režim Srbiju povezuje sa Atlantskim patkom na način da će polako, formalno ili neformalno, naša zemlja postati njegov deo ako se tome energično ne usprotivimo. I to nije sve. Dozvolimo li da sadašnja garnitura nesmetano nastavi da vodi Srbiju, ne samo da će ona završiti u NATO loncu, već će neminovno uslediti i neki vid udara na preostale srpske pozicije na Kosovu i Metohiji. To takođe ne smemo da previdimo.

Ovih dana čujemo pretnje iz Prištine da će elitne jedinice EULEKS-a uskoro stići na sever Kosova, gde će početi masovnu akciju hapšenja onih koji su oštetili budžet kosovske kvazidržave. Pošto Srbi, naravno, ne priznaju separatističke, samozvane kosovsko-arbanaske institucije, pod udarom mogu da budu gotovo svi stanovnici severa naše pokrajine. Međutim, verujem da se tako nešto uskoro neće desiti, jer su Brisel i Vašington svesni da bi se kosovsko-metohijski Srbi oduprli pokušajima da budu isporučeni Tačiju, te da bi usled toga novi ratni plamen zahvatio Balkan, sa svim posledicama koje bi to moglo da ima na planu destabilizacije cele Srbije (koju NATO polako, kao što smo rekli, uz pomoć Tadića i njegove ekipe želi da proguta). Stradanje naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji i izbegličke kolone koje bi odatle pristizale u druge delove Srbije, ne bi mogle da ne ugroze planove evroatlantskih stratega i položaj njihovih pulena u Beogradu.

No, dugoročno se – i bez skorog pohoda NATO-a i njegovih albanskih terorista u uniformama prištinske specijalne policije, na sever Kosova – tamošnjem našem narodu ne piše dobro sa aktuelnim beogradskim režimom. U najnovijem izveštaju generalnog sekretara OUN o Kosovu, ukazuje se na povećanu napetost u toj našoj pokrajini. Ban Ki Mun je ukazao na sve veći nivo ugrožavanja manjinskih zajednica. Naravno, pre svega to se odnosi na Srbe koji su tokom poslednjih nekoliko godina, uz asistenciju žutog establišmenta, dovedeni u mnogo gori položaj od onoga u kojem su bili 2008. godine. Fazna izdaja Kosova i Metohije od strane režima Borisa Tadića, izvedena rukom njegovog vrhovnog pregovarača Borka Stefanovića, dala je gorke plodove koje ne može da ignoriše čak ni UMNIK.


DS „GEBELSI“ NA DELU

Predizbornim i izbornim manipulacijama, medijskim ispiranjem mozgova, većim ili manjim, ali nesumnjivo postojećim, prekrajanjem izborne volje građana, DS i drugi činioci postojeće Vlade, izgleda, stvorili su uslove da sede i u onoj koja će uskoro biti formirana. To znači da će i dalje u vezi sa Kosovom, NATO-om, jačanjem uloge Turske i sličnim nipodobštinama, nastaviti po starom. Ne bi trebalo ni reći, tako će biti i u sferi korupcije i još neposrednijih vidova pljačkanja nacije. Da bi u potpunosti sve bilo tako kao što je rečeno, potrebno im je mesto predsednika Republike. Onda će poluge vlasti DS-a i njegovih mlađih partnera biti zaokružene, prostor za nadzor nad njima minimiziran, a potencijal za promene na neko vreme eliminisan.

Kako ipak ne bi bilo tako, odnosno da bi očekivana vlast DS-a i kompanije već sada dobila ozbiljne pukotine, bilo bi važno da Tomislav Nikolić pobedi Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora. Tako bi sadašnja vladajuća struktura napukla, uz šansu da se ta pukotina brzo povećava kako bi u jednom momentu kroz nju pokuljale mnogo veće promene. Da se to ne bi desilo, režim protiv Tomislava Nikolića i SNS-a sada vodi crnu kampanju gebelsovskog tipa. Za moguću paralizu Srbije ako protesti eskaliraju  bezočno se optužuju oni koji se protive izbornoj krađi, a ne činioci u vlasti koji iza nje stoje. Štaviše, ide se toliko daleko da se iznose optužbe da je opozicija, valjda za račun režima, krala na izborima kako bi ga ni krivog, ni dužnog izblatila. Da i ne govorim o tome da se, i to na naslovnoj strani tiražnog biltena DS-LDP bratstva, „Blica“, plasiraju najprimitivnije laži, kao što je ona kada je diplomski rad T. Nikolića rođenog 1983. godine prikazan kao da pripada predsedničkom kandidatu SNS-a. Namera je bila da u kontekstu bljutave režimske priče o diplomi bude dodatno potkopan njegov kredibilitet time što bi ispalo da je u biografiji napisao da je završio jedan fakultet i uradio određeni diplomski rad, a onda „ispalo“ da se radi o drugom fakultetu i radu.

Svemu tome odlučno moramo da se suprotstavimo. Na izbore bi trebalo da izađemo i glasamo za opozicionog protivkandidata našeg „Barbi-bonaparte“, pre svega zbog sebe i Srbije, a ne primarno radi T. Nikolića. Političari postoje zbog nas, a ne mi radi njih, a na nama je da u vezi sa njima promišljeno iskalkulišemo šta je za zemlju prihvatljivija opcija. Pobedom B. Tadića bili bi stvoreni osnovi da režim usiljenim tempom krene ka NATO-u, a Priština/EULEKS u neki vid ofanzive na sever Kosova. Opet, porazom predsednika DS-a, Vlada bi bila dovedena u situaciju da ne može da radi baš sve šta hoće, odnosno bile bi odškrinute kapije za mnogo veće promene u narednom periodu. A sve to, ma koliko se režimski mediji i analitičari upinjali da pričama „sve je gotovo“ destimulišu opoziciono nastrojene građane da izađu na izbore, i te kako je izgledno. Koliko god režim krao, ma kakav medijski teror vršio, već u nedelju 20. maja možemo da mu zadamo bolan udarac.

Američka avijacija tokom Drugog svetskog rata imala je moto:„Teške zadatke ispunjavamo odmah, nemoguće nešto kasnije“. U skladu sa tim je, sa nemalim uspehom, zaista delovala. Tako moramo i mi. Bez obzira na većinsko raspoloženje građana nije lako poraziti Tadića, s obzirom na crne resurse kojim raspolaže režim čija je perjanica. Ali, ako se ne pokolebamo, daleko je od toga da to nije realno. A onda će mnogo pre nego za četiri godine, postati realno i ono što nam sada deluje nemoguće. A to je da Srbija dobije Vladu koja neće biti nacionalno i socijalno-ekonomski štetočinska. No, kako god se završili predsednički izbori, najvažnije je da utuvimo u glavu spomenuti moto i nastavimo da se borimo.

Ono što je trulo, samo ako se ne pomirimo sa sudbinom, pre ili kasnije će se pod našim upornim pritiscima raspasti. Valjda će posle toga Srbija krenuti putem demokratskog razvoja sa kojeg je definitivno skrenula sredinom 2008. godine, te da će se do tada kritična masa Srba i naših političara osloboditi EU i svih drugih integrativnih iluzija, i biti spremna da krene linijom autentičnog nacionalnog preporoda. Nadam se da tome pogoduje i to što na ovim izborima, tj. u vezi sa „previđanjem“ njihovog prekrajanja, ponovo možemo da vidimo pravo lice „Evrope“. Lavina zla ponekad donese i nešto dobro!