Radun: Tadićeve predizborne vratolomije

Time je DS postavio nove standarde na izborima – borba za svaki siguran glas, kupovina glasova, kontrola medija i crna kampanja će od sada verovatno slediti i drugi politički akteri. Ako želite da uspete u politici morate imati izbornu mašineriju, jaku organizaciju, medijski prostor i oštru i drsku kampanju. No pored tog organizacionog „hardvera“ koji izvodi na birališta „sve svoje birače“ neophodan je i jasan i efikasan „softver“ – jasne i prijemčive poruke koje stvaraju utisak uspešne i pobedničke opcije.

Kada se politika redukuje sa ono najbitnije – ostaje čovek koji je predstavlja i utisak koji ostavlja na druge. Kada se svede vladajuća politika ostaje jedan čovek - Boris Tadić. Kakav je on čovek i kakav utisak ostavlja na druge? On je uz podršku vladajućeg establišmenta i „velikog sveta“ došao na vlast, a da pre toga nije imao neke zapažene rezultate a niti dinamičnu političku karijeru. On je tako da kažemo „doveden na vlast“ i nikada nije imao neku značajnu političku snagu, a nije ni pokušao da se nametne svojim stranačkim magnatima, tajkunima i strancima kao relevantan i ravnopravan partner. Dakle čovek koga smo 2004. godine pre prvog mandata nazvali zbog toga „političkom barbikom“ i prvim postmodernim predsednikom koga su proizvele marketinške i druge agencije.

No utisak koji Tadić ostavlja u javnosti je nešto sasvim drugo. On se predstavlja kao „snažan predsednik“ koji se meša i u ono što nisu njegove nadležnosti, dok je realnost sasvim drugačija. Tadić se predstavlja kao čovek proevropske politike iako je ta politika doživela potpuni neuspeh i Srbija gotovo sigurno neće ući u EU u narednih desetak godina. On je predstavljen kao čovek koji je unapredio odnose Srbije u regionu i sa velikim silama, iako je istina da Srbija nema saveznike u svetu, a u regionu nas i dalje tretiraju kao „crnu ovcu“ koju svako može da ponižava i maltretira.

Boris Tadić se uspeo predstaviti kao moderan i tolerantan predsednik iako kod njega i njegove politike nema ni m od modernizacije i ni t od tolerancije prema političkim oponentima. Da ne govorimo „o partnerima sa Zapada“ i „prijateljima u regionu“. Na žalost zbog medijske veštine i nepostojanja kritičke javnosti te obmane i manipulacije se održavaju u javnosti. A temeljna je obmana da Srbija ima „evropsku budućnost“ te da je ta budućnost „pozitivna“. Oko tog pitanja, pa i drugih sličnih njemu, je u igri zavera ćutanja kako aktera iz EU, tako i domaćih političara i medija u kojoj je jedina žrtva obmanuta javnost.

Gledajući nastup Borisa Tadića koji namerava da ponovo pobedi na izborima a to je više puta napomenuo u predstavljanju na RTS-u verujući u psihološki uticaj „ponavljanje poruke“ mogli smo da se uverimo šta je to politika koju on predstavlja. Slatkorečivo praznoslovlje bi bilo ukratko definicija njegovog stila. Govorio je i o prljavoj kampanji koja po njemu nije bila prljava i kako je to trend u svetu, te kako on nikada nije tražio posao preko veze iako ima uticajnog oca, kako on podržava Gej paradu iako ne bi išao dotle da je „predvodi“ (no možda se i predomisli), kako on ima mnogo prijatelja na vlasti u „regionu“, kako ima mnogo posla kojim će se on baviti u sledećem mandatu ako pobedi iako je predsednik od 2004.

Tadić govori kako je gotovo siguran kako u Srbiji za četri godine, ako on pobedi, korupcija neće biti problem. A opet mi, a i većina u Srbiji je sigurna da to nije tako. Pa opet dobar deo tih će glasati za Tadića. Zašto? Pa Tadić im deluje kao pristojan čovek sa pedigreom, koji propoveda toleranciju i koji deluje „urbano“ i „svetski“, pa iako ih obmanjuje on to nekako elegantno radi. Ljudi žele da imaju nadu, pa makar i lažnu, a Tadić upravo to nudi. On obećava borbu protiv korupcije sa formiranjem „egzekutivnim timovima koji nisu timovi za lišavanje života već za hapšenja“, a na primedbu zašto do sada nije ništa preduzeto u tom pravcu – odgovara lakonski da se mnogo radilo i da „ne može sve odjednom da se odradi“. Jasno i logično – nema šta tu da se doda osim da iza ovakve „šećerne proevropske vodice“ stoji moćna i dobro organizovana predizborna mašinerija za sakupljanje i kupovinu glasova.

No ipak nam je najviše pažnje privuklo objašnjenje zašto ne želi da bude predsednik građana što podrazumeva davanje ostavke na mesto predsednika svoje stranke. On je tu napravio logičku vratolomiju i rekao kako on ne može biti predstavnik svih stranaka, jer bi onda politika išla „malo napred malo nazad, malo levo malo desno“. To po njemu to nije kršenje ustava i zakona, ako bi podneo ostavku na mesto predsednika stranke on se ne bi menjao, pa bi sve ostalo isto. Ovo zadnje je tačno, na žalost. Na primedbu da time nije predsednik svih građana on decidno odgovara da nikada nije bilo da on nije bio predsednik svih građana. Dakle čin ostavke na stranačku funkciju po Tadiću ništa ne menja, već nuđenje politike oko koje se okuplja većina. No problematično je i zašto insistira na prvom (iz straha da bi mu drugi preuzeli stranku) i to što ako nema prvog gotovo sigurno nema ni politike nacionalnog koncenzusa. No koga briga za to – on je to tako „obrazložio“ da čak i ako ne pridobije ljude za svoj stav sigurno će ih ostaviti zbunjene retoričkim vratolomijama.
Kao čovek «urbane tolerancije» on je sebi dopustio da govori svašta ovih godina o svojim protivkandidatima. Tako smo mogli čuti kako opozicija vodi zemlju u devedesete, pa ih je optuživao za nesreće, zločine, govor mržnje, agresiju i slično. U vezi pitanja korupcije i imovnog stanja vladajućih funkcionera Tadić je doživeo sve to lično pa poručuje Nikoliću „Odbij čoveče od mene! Nemoj da te čujem da si više išta na tu temu rekao! Jer je to prostakluk i bestijalnost... Začepi sa time!” Ovo je samo jedan od brojnih primera nepristojnog govora i za običnog čoveka a kamoli onog koji pretenduje za predsednika. No kako su mediji u službi režima bili još agresivniji prema opoziciji od Tadića, a kako on ponavlja kako je uvek bio tolerantan i kako će pružiti ruku svom oponentu bez obzira na ishod glasanja, računa se da će to nekako proći kod javnosti svikle na jezik reality šou-a.

Suština snage, ali i slabosti Borisa Tadića je osim u sistemskoj korupciji i u medijskoj manipulaciji koja izvrće realnost. Tadić nije ni sposoban, ni moderan ni jak predsednik, a najmanje “širok i tolerantan”. To je samo utisak koji nameće njegova ekipa medijskih magova. Istina je “negde drugde” – on je marioneta svog političko-tajkunskog okruženja i stranih ambasadora. On je neuspešan u svemu što je radio, on i njegova ekipa nisu završili ništa od značaja što su započeli, a u odnosu na strance su se uvek povlačili i popuštali pred pritiscima. Problem njegovih političkih rivala od 2004. do danas je što u velikoj meri nisu uspeli da razobliče ovu obmanu koja dominira političkim životom. Kada javnost shvati da umesto sa “jakim čovekom koji ima prijatelje u svetu” ima posla sa “čarobnjakom iz Oza” - mali čovek iza velikih kulisa Srbija će penzionisati Tadića. Da li je taj trenutak nastupio ili nije ubrzo ćemo se uveriti.