Novi bombarder za RV Rusije

U sledećoj deceniji RV Rusije treba da dobije novi bombarder za velika rastojanja. Ipak, postavlja se pitanje da li je on potreban. Pretpostavlja se da savremeni sistemi PVO i PRO mogu osujetiti primenu ovog aviona. Ipak, ima „mesta u stroju“ za novu mašinu.

Danas Daljna avijacija RV Rusije koristi tri tipa bombardera: daljni supersonični TU-22M3, teški Tu-95 i teški supersonični Tu-160. Radijus dejstva Tu-22M3 može činiti od 1500 do 3500 kilometara. Njegova teža sabraća bez dopunskog točenja goriva od baze je do 6-7 hiljada kilometara. Imajući u vidu domet njihovog osnovnog naoružanja – krilatih raketa – ovo omogućava pogađanje ciljeva na teritoriji Severne Amerike.

U proseku je ruski park strateških mašina mlađi od američkog. Glavni američki bombarder V-52, kao i Tu-95, prvi put je uzleteo 1953. godine. V-52N koji ostaju naoružanju RV SAD građeni su 1960-62. Vršnjaci ruskih mašina su V-1V, koji su proizvedeni 1984-88. godine, i V-2, koji su izgrađeni 1989-1997.

V-52 od kojih najmlađi ima već pola veka predstoje letovi do 2040. godine. Od 2025. do 2040. godine ove mašine treba da zameni avion nove generacije, koji se proizvodi u okviru programa NGB (Next Generation Bomber).

Novi avion treba da zameni i V-1V, čiji otpis će početi već 2030-ih godina i koristiće se istovremeno s V-2, kojima predstoji služba do 2040-ih godina.

Za tehničku opremljenost NGB zna se da će se razlikovati od V-2 po manjoj poletnoj masi (oko 100 tona u odnosu na 170), kapacitetu bombi (13 tona u odnosu na 23) i radijusu dejstva (do 3800 kilometara u odnosu na 5000). Izvesno snižavanje karakteristika omogućiće pojeftinjenje novog aviona do 500-560 miliona dolara po jedinici u odnosu na milijardu i nešto koliko košta V-2.

U Rusiji se budno prati razvoj projekta NGB. Koncepcija „srednje-teške“ mašine koja poseduje veći domet od TU-22M, ali manji od Tu-160, izgleda prilično privlačno. Međutim, da bi se odgovorilo na pitanje o potencijalnom izgledu novog aviona koji se pravi po programu PAK DA (perspektivni aviokompleks daljne avijacije) treba definisati njegove zadatke.

Ruski daljni bombarder treba da poseduje mogućnost da prilikom poleta s aerodroma baziranja bez dodatnog točenja goriva u vazduhu pogađa ciljeve na teritoriji Evroazije, a s dodatnim točenjem – da obavlja zadatke na međukontinentalnim razdaljinama. To je radijus dejstva na 3500 kilometara s potpunim opterećenjem i u granicama 5500 s ograničenim.

Pojeftinjenje mašine može se ostvariti zahvaljujući unifikaciji PAK DA u smislu opreme s perspektivnim lovcem T-50. Razmatra se mogućnost proizvodnje 100-120-tonske mašine s četiri motora AL-41 (T-50 ima dva) i stvaranje avionske radioelektronske opreme novog bombardera na osnovu opreme koja je proizvedena za T-50.

U svojstvu alternative proizvodnje PAK DA često se predlaže korišćenje postojećih i perspektivnih taktičkih lovaca porodice Su-27/Su-30 i T-50, bombardera Su-34, kao i modernizacija postojećih aviona daljne avijacije.

Iako je prvo rešenje privlačnije s finansijske tačke gledišta, ono ne obezbeđuje uvek potrebne kapacitete u slučaju rata. Sposobnost aviona taktičke avijacije da pogađaju ciljeve van granica normalnog radijusa dejstva (do 2000 kilometara) naglo opada. Pogađanje ciljeva na velikoj udaljenosti od aerodroma stalnog baziranja za „jedan let“ nije moguće. Potrebna je ili baza naprednog okretanja ili korišćenje aviona za točenje goriva, što povećava finansijske i privremene troškove za pogađanje cilja.

Drugo rešenje je bolje, ali ima vremenske grnice. Pored sve dugovečnosti savremenih mašina one nisu večne, a njihovo projektovanje i puštanje u proizvodnju su dugotrajni proces. Ako Rusija danas obustavi radove na novom bombarderu do 2040-2050. godine rizikuje da potpuno ostane bez daljne avijacije. Ukoliko se za vreme njegove izrade pojave neke nove mašine koje omogućavaju delovanje bez tradicionalnog teškog nosača raketa, rad se može obustaviti. Međutim, to je moguće tek posle pojave radne alternative.