Нови бомбардер за РВ Русије

У следећој деценији РВ Русије треба да добије нови бомбардер за велика растојања. Ипак, поставља се питање да ли је он потребан. Претпоставља се да савремени системи ПВО и ПРО могу осујетити примену овог авиона. Ипак, има „места у строју“ за нову машину.

Данас Даљна авијација РВ Русије користи три типа бомбардера: даљни суперсонични ТУ-22М3, тешки Ту-95 и тешки суперсонични Ту-160. Радијус дејства Ту-22М3 може чинити од 1500 до 3500 километара. Његова тежа сабраћа без допунског точења горива од базе је до 6-7 хиљада километара. Имајући у виду домет њиховог основног наоружања – крилатих ракета – ово омогућава погађање циљева на територији Северне Америке.

У просеку је руски парк стратешких машина млађи од америчког. Главни амерички бомбардер В-52, као и Ту-95, први пут је узлетео 1953. године. В-52Н који остају наоружању РВ САД грађени су 1960-62. Вршњаци руских машина су В-1В, који су произведени 1984-88. године, и В-2, који су изграђени 1989-1997.

В-52 од којих најмлађи има већ пола века предстоје летови до 2040. године. Од 2025. до 2040. године ове машине треба да замени авион нове генерације, који се производи у оквиру програма NGB (Next Generation Bomber).

Нови авион треба да замени и В-1В, чији отпис ће почети већ 2030-их година и користиће се истовремено с В-2, којима предстоји служба до 2040-их година.

За техничку опремљеност NGB зна се да ће се разликовати од В-2 по мањој полетној маси (око 100 тона у односу на 170), капацитету бомби (13 тона у односу на 23) и радијусу дејства (до 3800 километара у односу на 5000). Извесно снижавање карактеристика омогућиће појефтињење новог авиона до 500-560 милиона долара по јединици у односу на милијарду и нешто колико кошта В-2.

У Русији се будно прати развој пројекта NGB. Концепција „средње-тешке“ машине која поседује већи домет од ТУ-22М, али мањи од Ту-160, изгледа прилично привлачно. Међутим, да би се одговорило на питање о потенцијалном изгледу новог авиона који се прави по програму ПАК ДА (перспективни авиокомплекс даљне авијације) треба дефинисати његове задатке.

Руски даљни бомбардер треба да поседује могућност да приликом полета с аеродрома базирања без додатног точења горива у ваздуху погађа циљеве на територији Евроазије, а с додатним точењем – да обавља задатке на међуконтиненталним раздаљинама. То је радијус дејства на 3500 километара с потпуним оптерећењем и у границама 5500 с ограниченим.

Појефтињење машине може се остварити захваљујући унификацији ПАК ДА у смислу опреме с перспективним ловцем Т-50. Разматра се могућност производње 100-120-тонске машине с четири мотора АЛ-41 (Т-50 има два) и стварање авионске радиоелектронске опреме новог бомбардера на основу опреме која је произведена за Т-50.

У својству алтернативе производње ПАК ДА често се предлаже коришћење постојећих и перспективних тактичких ловаца породице Су-27/Су-30 и Т-50, бомбардера Су-34, као и модернизација постојећих авиона даљне авијације.

Иако је прво решење привлачније с финансијске тачке гледишта, оно не обезбеђује увек потребне капацитете у случају рата. Способност авиона тактичке авијације да погађају циљеве ван граница нормалног радијуса дејства (до 2000 километара) нагло опада. Погађање циљева на великој удаљености од аеродрома сталног базирања за „један лет“ није могуће. Потребна је или база напредног окретања или коришћење авиона за точење горива, што повећава финансијске и привремене трошкове за погађање циља.

Друго решење је боље, али има временске грнице. Поред све дуговечности савремених машина оне нису вечне, а њихово пројектовање и пуштање у производњу су дуготрајни процес. Ако Русија данас обустави радове на новом бомбардеру до 2040-2050. године ризикује да потпуно остане без даљне авијације. Уколико се за време његове израде појаве неке нове машине које омогућавају деловање без традиционалног тешког носача ракета, рад се може обуставити. Међутим, то је могуће тек после појаве радне алтернативе.