Srbija i Crna Gora otvaraju vrata za ruske umetnike

Srbsko odelenje Fonda Jedinstva pravoslavnih naroda organizovalo je od 12. do 30. jula koloniju umetnika, u kojoj su učestvovali slikari iz različitih zemalja Evrope, među njima i iz Rusije.

Nedavno smo razgovarali s jednim učesnikom, članom Saveza umetnika Rusije Evgenijem Guseljnikovim. Naš sagovornik je izneo svoj pogled na umetnost.

- U slikarstvu me zanima uglavnom konceptualnost. O samoj koncepciji je teško govoriti rečima, ona se oseća. Nastaje nešto u samom čoveku, koji pokušava da to izrazi putem umetnosti. Prvo postavljaš sebi pitanja, a zatim pokušavaš da daš odgovor na platnu ili papiru da bi to preneo ljudima, da pokreneš u njima neku upitnu emociju, formiraš u njima neki odnos prema svetu. Inače smatram glavnim zadatkom umetnika da izazove u ljudima neke emocije, osećanja koja ih vaspitavaju u pozitivnom smislu.

Evgenij Guseljnikov priča o svom stvaralačkom putu.

- Crtao sam od malih nogu, kako se sećam. Jednom su roditelji primetili moj talenat i poslali me u umetničku školu u mom rodnom gradu Čeljabinsku. Srećom, imao sam dobrog pedagoga, to je bila jedna žena. Sada koristim sve ono, šta mi je ona pružila. Tako sam postao umetnik, ne sledeći, kako mi se čini, ničiji primer, već samo svoju prirodu. Ozbiljno sam počeo da se bavim slikarstvom 1990-h godina, kada sam se setio da sam umenik, te ničim drugim se neću baviti. Od tog vremena učestvujem u različitim izložbama, međunarodnim konkursima, između ostalih, u Londonu i Nju-Jorku. U svakoj zemlji vidiš različit nivo. To podstiče, vaspitava, svaki put naučiš nešto novo.

Prema priznanju Evgenija Guseljnikova, taj osećaj je on imao i u Srbiji i Crnoj Gori, u letnjoj koloniji umetnika, koja se održala od 12. do 30. jula.

- Mi, umetnici, uvek moramo da kontaktiramo, posećujemo izložbe drugih umetnika. Na Balkanu je bilo veliko društvo nekog drugog kvaliteta. Kontaktiranje s kolegama u drugoj zemlji i na drugom jeziku. Znate li, jezičke prepreke ne samo ne smetaju, već obrnuto, oduševljavaju i inspirišu. I to, srbski jezik sam počeo da razumem dosta brzo. Imamo mnogo sličnih reči. Za jedno 15 minuta je bilo razumljivo o čemu je reč - o kakvim farbama, materijalima. Često sam slikao na otvorenom prostoru. Nije mi bilo važno da li je to bilo u Srbiji ili Crnoj Gori. Ako se umetnik bavi slikanjem studija, on će naći draž u bilo kojem mestu. Međutim, Crna Gora, moram da priznam, sa gledišta lepote prirode je izrazitija zemlja. Tamo su lepe planine, guste četinarske netaknute šume. Imam utisak da ljudi tamo uopšte ne idu. Zapamtio sam Crno Jezero. To je fantastično mesto. Sama naša kolonija se nalazila u gradu Žabljak. Pre toga smo bili u Srbiji, u divnom mestu Rtanj. Kada smo išli za Crnu Goru, presekli smo granicu. Ne razumeem ovu podelu. Ljudi su svuda jedniki, meni je svuda bilo lepo. Sećam se da sam dao intervju crnogorskom TV kanalu. Pitali su me gde mi se najviše dopalo. Verovatno su aludirali na to da je kod njih bolje. Ustvari sasvim je nemoguće odrediti, gde je bolje. Čitava planeta Zemlja se sastoj od planina, ravnica, reka i mora. Sve mi se dopalo, osećam želju da se tamo ponovo vratim.