Србија и Црна Гора отварају врата за руске уметнике

Србско оделење Фонда Јединства православних народа организовало је од 12. до 30. јула колонију уметника, у којој су учествовали сликари из различитих земаља Европе, међу њима и из Русије.

Недавно смо разговарали с једним учесником, чланом Савеза уметника Русије Евгенијем Гусељниковим. Наш саговорник је изнео свој поглед на уметност.

- У сликарству ме занима углавном концептуалност. О самој концепцији је тешко говорити речима, она се осећа. Настаје нешто у самом човеку, који покушава да то изрази путем уметности. Прво постављаш себи питања, а затим покушаваш да даш одговор на платну или папиру да би то пренео људима, да покренеш у њима неку упитну емоцију, формираш у њима неки однос према свету. Иначе сматрам главним задатком уметника да изазове у људима неке емоције, осећања која их васпитавају у позитивном смислу.

Евгениј Гусељников прича о свом стваралачком путу.

- Цртао сам од малих ногу, како се сећам. Једном су родитељи приметили мој таленат и послали ме у уметничку школу у мом родном граду Чељабинску. Срећом, имао сам доброг педагога, то је била једна жена. Сада користим све оно, шта ми је она пружила. Тако сам постао уметник, не следећи, како ми се чини, ничији пример, већ само своју природу. Озбиљно сам почео да се бавим сликарством 1990-х година, када сам се сетио да сам уменик, те ничим другим се нећу бавити. Од тог времена учествујем у различитим изложбама, међународним конкурсима, између осталих, у Лондону и Њу-Јорку. У свакој земљи видиш различит ниво. То подстиче, васпитава, сваки пут научиш нешто ново.

Према признању Евгенија Гусељникова, тај осећај је он имао и у Србији и Црној Гори, у летњој колонији уметника, која се одржала од 12. до 30. јула.

- Ми, уметници, увек морамо да контактирамо, посећујемо изложбе других уметника. На Балкану је било велико друштво неког другог квалитета. Контактирање с колегама у другој земљи и на другом језику. Знате ли, језичке препреке не само не сметају, већ обрнуто, одушевљавају и инспиришу. И то, србски језик сам почео да разумем доста брзо. Имамо много сличних речи. За једно 15 минута је било разумљиво о чему је реч - о каквим фарбама, материјалима. Често сам сликао на отвореном простору. Није ми било важно да ли је то било у Србији или Црној Гори. Ако се уметник бави сликањем студија, он ће наћи драж у било којем месту. Међутим, Црна Гора, морам да признам, са гледишта лепоте природе је изразитија земља. Тамо су лепе планине, густе четинарске нетакнуте шуме. Имам утисак да људи тамо уопште не иду. Запамтио сам Црно Језеро. То је фантастично место. Сама наша колонија се налазила у граду Жабљак. Пре тога смо били у Србији, у дивном месту Ртањ. Када смо ишли за Црну Гору, пресекли смо границу. Не разумеем ову поделу. Људи су свуда једники, мени је свуда било лепо. Сећам се да сам дао интервју црногорском ТВ каналу. Питали су ме где ми се највише допало. Вероватно су алудирали на то да је код њих боље. Уствари сасвим је немогуће одредити, где је боље. Читава планета Земља се састој од планина, равница, река и мора. Све ми се допало, осећам жељу да се тамо поново вратим.