Početak kraja evrozone, ili ko će prvi napustiti brod koji tone

Prema poslednjim anketama više od 58 odsto Nemaca glasalo bi za povratak nemačke marke. Za ostanak evra glasalo bi njih 42 odsto, što je skoro dvostruko manje u odnosu na isto istraživanje sprovedeno pre dve godine. Evroskepticizam raste i u Holandiji, zemlji koja je dugo važila za lidera evrozone. Partije desnice na čelu sa Partijom za slobodu (PVV) predlažu, ništa manje, nego sprovođenje referenduma o izlasku iz evrozone, i povratak nacionalne monete gulden.Holanđani sve manje žele evro zbog njegove rastuće inflacije, ali i „prevelikog angažmana“ sadašnje holandske vlade u spasavanju Grčke. Lider najuticajnije opozicione stranke u Austriji, Slobodarske partije (FPO), Hajnc-Kristijan Štrahe, zatražio je što hitnije istupanje Austrije iz evrozone. On je predložio i formiranje nove valutarne unije „jačih privreda“ u kojoj bi se nalazile Nemačka, Austrija i Holandija.
Ali vratimo se Nemačkoj koja je tokom krize dodatno učvrstila status centra odlucivanje u EU. Suprotno svim očekivanjima, upravo događanja u ovoj zemlji mogla bi da budu okidač za krah evrozone. Naime, za 12. septembar zakazano je izjašnjavanje Ustavnog suda Nemačke vezano za učešće ove zemlje u Evropskom stabilizacionom mehanizmu (ESM), stalnom fondu Evropske unije za pomoć ugroženim članicama koji treba da zameni dosadašnji Privremeni Evropski fond za finansijsku stabilnost (EFSF). Ukoliko bi Ustavni sud odlučio da učešće Nemačke u ESM krši ustavna prava parlamenta i budžetski suverenitet zemlje, on bi mogao da naloži predsedniku ove zemlje Joahimu Gauku da ne ratifikuje učešće Nemačke u ovom fondu. Posledice takve odluke ugrozile bi ne samo dalje spašavanje zemalja evrozone koje se nalaze u krizi, već i opstanak same zajedničke valute – evra. Sve oči su sada uprte u nemački gradić Karlsrue, gde se nalazi sedište Saveznog ustavnog suda, gde treba da bude doneta istorijska odluka koja bi implicitno mogla da utiče na sudbinu čitavog političkog projekta EU.
I na krajnjem severu evrozone prekinut je zavet ćutanja. Prva je istupila ministarka finansija Finske Juta Urpilajnen rekavši da je “Finska spremna za svaki scenario, uključujući i izlazak iz eura”, kao i to da se ova zemlja “neće držati evra po svaku cenu”. Dodao bih: Nedavno je i finski ministar spoljnih poslova Erki Tuomioja rekao da se evrozona „mora otvoreno suočiti s mogućnošću“ propasti evra i ocenio da bi EU mogla možda bolje funkcionisati bez zajedničke valute.
Prema scenariju koji je predvideo britanski analitičar, Metju Lin, Finska će postati prva zemlja koja će se odreći evra. Prema tom scenariju do kraja godine evrozona treba da prođe kroz niz dramatičnih događaja. Prvi od njih će biti "Spenik" (igra rečima – španska panika). Ovu zemlju neće spasiti ni kredit od 100 milijardi evra niti sprovodjenje rigorznijih mera štednje. Zatim sledi "Kvitali" (neuspeh Italije), koji će poslužiti kao okidač za pomoć Madridu. Italija, već iscrpljena krizom, biće primorana da prikuplja sredstva ne samo za sebe, već i za Španiju. I na kraju, treći deo tog scenarija: "Fiksit" – izlazak Finske iz monetarne unije.
Od samog početka stvaranja Evropske monetarne unije ukazivano je na njenu slabu tačku – decentralizovanu fiskalnu funkciju, kao i mnoge druge nedostatke ovog sistema, od kojih je možda i najveći ogroman kontrast između ekonomskih uređenja na severu i na jugu Evrope. “Briselski rodonačelnici jedinstvene valute su naivno računali da novčano raspoređivanje nametnuto ka Nemačkoj, Austriji i Holandiji, ne samo da će približiti druge zemlje ovima po standardu života, već će i izjednačiti njihove mentalitete” rekao je austrijski ekonomista Mihael Herl. Ovo je u stvari najveći defekt rođenja evrosistema. Stabilnost evrozone od samog početka je zasnovana na preraspodeli novčanih sredstava od severa ka jugu. Ali granica strpljenja izgleda da je dostignuta, krah evrozone postao je izvestan scenario, jedino je neizvesno ko će prvi napustiti brod koji tone.