Rusija i Istočna Evropa: perspektive novog partnerstva

Odnosi između Moskve i istočnoevropskih država posle 1991. godine nikad nisu bili jednostavni. Kako s jedne, tako i s druge strane, navodi se ogroman broj međusobnih pritužbi, koje očigledno imaju političku pozadinu. I iako su u nizu slučajeva na nivou vlada preduzimani pokušaji za uspostavljanje dijaloga, oni se ne mogu do kraja nazvati uspešnim. Situacija stoji na „mrtvoj tački“, ali se u najskorije vreme može promeniti.

SAD prodiru u Aziju. U Azijsko-Tihookeanskom regionu će u najskorije vreme biti koncentrisan veliki deo američkog vojnog potencijala. Američka geopolitička partija s Kinom, u koju će neizbežno ući Rusija, Japan i Indija, postaće određujući pravac za Sjedinjene Države za više decenija.

Ova tema je ove nedelje našla svoj odraz u toku rada XXII ekonomskog foruma u poljskom gradu Krinica-Zdruj. Istočna Evropa je zaista zabrinuta zbog svoje međunarodne budućnosti posle neizbežnog „ispadanja“ iz geopolitičkih prioriteta SAD. I to je dovodi pred težak izbor: kako dalje da gradi svoju međunarodnu politiku?

Osvrćući se unazad sa sigurnošću se može sreći da će krizu spoljnopolitičkog planiranja istočnoevropskih zemalja biti teško rešiti. Previše snažno skretanje Vašingtona bio je načinjen još 1990-ih i 2000-ih godina. Situacija je dostigla svoj vrhunac za vreme predsednika Džordža Buša mlađeg, čiji je ministar odbrane i administracije Donald Ramsfeld smislio svoj poznati termin „nova Evropa“. Praktično, dve decenije posle završetka „hladnog rata“ on se sigurno nije završio u Istočnoj Evropi. Može se govoriti o tome da je ovaj region, uzimajući u obzir komplikacije koje su SAD imale na Bliskom istoku, u Latinskoj Americi i Istočnoj Aziji, bio mesto gde su pozicije velesile bile najjače.

Dolazak Baraka Obame u Belu kuću izazvao je prve nagoveštaje bojazni istočnoevropskih elita u smislu da SAD mogu promeniti svoju politiku prema njima. Zaista, pred Sjedinjenim Državama, čini međunarodni interesi nose globalni karakter, kao što su iranski, kineski i avganistanski pravac su se pokazali kao mnogo važniji od Istočne Evrope. A u uslovima „restartovanja“, kad se Amerika formalno odrekla strategije smanjenja uticaja Rusije koja se posle 1991. godine prećutkivala, ali zapravo nikad nije prestala, potreba za tesnim vezama s istočnoevropskim saveznicima, potisnuta je u drugi plan. Ispostavilo se da su u spoljnoj politici SAD igrali jedinu ulogu – da budu instrument pritiska na Rusiju. I uopšte ne mogu postići status globalnih partnera Amerike.

Ma kako čudno to bilo svest o nastaloj situaciji i njena pragmatična ocena od strane političkog rukovodstva država Istočne Evrope može da odigra odlučujuću ulogu u tome da se njihovi odnosi s Rusijom u najskorije vreme poprave. U uslovima praktičnog odlaska Amerike iz regiona, koji će neizbežno trajati narednih nekoliko godina, žar antiruskih raspoloženja istočnoevropskih zemalja će opadati, kako na nivou društvenih raspoloženja, tako i na nivou elita predstavljaće stimulans za razvoj dijaloga, a zatim, moguće je, i partnerstva.

Nije isključeno da će ovaj proces dobiti aktivnu podršku od strane SAD posle neizbežne pobede aktuelnog predsednika Obame na novembarskim izborima. Sjedinjenim Državama će biti potrebna strateška saradnja s Rusijom u mnogim pravcima i pomoći će da se otklone suvišni problemi u rusko-američkim odnosima. U vezi s tim ne sme se isključiti, da će kao što je obećao Barak Obama Dmitriju Medvedevu za vreme njihovog sastanka u Južnoj Koreji, američka pozicija u vezi s PRO će biti mnogo elastičnija posle 2012. godine.

Prestanak de facto „hladnog rata“ između zemalja Istočne Evrope i Rusije, uspostavljanje njihove međusobne saradnje dovešće do toga da nestane poslednji relikt bipolarnog sukoba. A ovo će neizbežno dovesti do bitnog napretka u ekonomskoj saradnji, političkoj kooperaciji i u humanitarnoj oblasti između Rusije i njenih istočnoevropskih suseda.

Aleksej Piljko,