Русија и Источна Европа: перспективе новог партнерства

Односи између Москве и источноевропских држава после 1991. године никад нису били једноставни. Како с једне, тако и с друге стране, наводи се огроман број међусобних притужби, које очигледно имају политичку позадину. И иако су у низу случајева на нивоу влада предузимани покушаји за успостављање дијалога, они се не могу до краја назвати успешним. Ситуација стоји на „мртвој тачки“, али се у најскорије време може променити.

САД продиру у Азију. У Азијско-Тихоокеанском региону ће у најскорије време бити концентрисан велики део америчког војног потенцијала. Америчка геополитичка партија с Кином, у коју ће неизбежно ући Русија, Јапан и Индија, постаће одређујући правац за Сједињене Државе за више деценија.

Ова тема је ове недеље нашла свој одраз у току рада XXII економског форума у пољском граду Криница-Здруј. Источна Европа је заиста забринута због своје међународне будућности после неизбежног „испадања“ из геополитичких приоритета САД. И то је доводи пред тежак избор: како даље да гради своју међународну политику?

Осврћући се уназад са сигурношћу се може срећи да ће кризу спољнополитичког планирања источноевропских земаља бити тешко решити. Превише снажно скретање Вашингтона био је начињен још 1990-их и 2000-их година. Ситуација је достигла свој врхунац за време председника Џорџа Буша млађег, чији је министар одбране и администрације Доналд Рамсфелд смислио свој познати термин „нова Европа“. Практично, две деценије после завршетка „хладног рата“ он се сигурно није завршио у Источној Европи. Може се говорити о томе да је овај регион, узимајући у обзир компликације које су САД имале на Блиском истоку, у Латинској Америци и Источној Азији, био место где су позиције велесиле биле најјаче.

Долазак Барака Обаме у Белу кућу изазвао је прве наговештаје бојазни источноевропских елита у смислу да САД могу променити своју политику према њима. Заиста, пред Сједињеним Државама, чини међународни интереси носе глобални карактер, као што су ирански, кинески и авганистански правац су се показали као много важнији од Источне Европе. А у условима „рестартовања“, кад се Америка формално одрекла стратегије смањења утицаја Русије која се после 1991. године прећуткивала, али заправо никад није престала, потреба за тесним везама с источноевропским савезницима, потиснута је у други план. Испоставило се да су у спољној политици САД играли једину улогу – да буду инструмент притиска на Русију. И уопште не могу постићи статус глобалних партнера Америке.

Ма како чудно то било свест о насталој ситуацији и њена прагматична оцена од стране политичког руководства држава Источне Европе може да одигра одлучујућу улогу у томе да се њихови односи с Русијом у најскорије време поправе. У условима практичног одласка Америке из региона, који ће неизбежно трајати наредних неколико година, жар антируских расположења источноевропских земаља ће опадати, како на нивоу друштвених расположења, тако и на нивоу елита представљаће стимуланс за развој дијалога, а затим, могуће је, и партнерства.

Није искључено да ће овај процес добити активну подршку од стране САД после неизбежне победе актуелног председника Обаме на новембарским изборима. Сједињеним Државама ће бити потребна стратешка сарадња с Русијом у многим правцима и помоћи ће да се отклоне сувишни проблеми у руско-америчким односима. У вези с тим не сме се искључити, да ће као што је обећао Барак Обама Дмитрију Медведеву за време њиховог састанка у Јужној Кореји, америчка позиција у вези с ПРО ће бити много еластичнија после 2012. године.

Престанак de facto „хладног рата“ између земаља Источне Европе и Русије, успостављање њихове међусобне сарадње довешће до тога да нестане последњи реликт биполарног сукоба. А ово ће неизбежно довести до битног напретка у економској сарадњи, политичкој кооперацији и у хуманитарној области између Русије и њених источноевропских суседа.

Алексеј Пиљко,