Branko Radun: Višestruko vazalstvo Srbije i mogući izlaz

Svetska feudalna hijerarhija i Srbija Kako funkcionišu vazalne veze zavisnosti? Možete biti zavisni od nekog ako vam je okupirao deo teritorije, ili ako ste unutar njegovog vojnog saveza poput NATO-a ili pak unutar EU. Isto tako ste zavisni ako ste kao Srbija okruženi natovskim zemljama i naterani ste da idete putem EU-integracija, na kojima vam kao u „igrama bez granica“ postavljaju sve novije i komplikovanije prepreke. Pored toga zemlje koje su dužnici su zavisni od američkih bankara i njihovih institucija MMF i SB. Zemlje koje su siromašne su zavisne od bogatih jer uvoze od njih gotove proizvode a izvoze sirovine i mlade ljude. Zavisnost može da bude u bezbednosnoj sferi ako strane službe bezbednosti peuzmu kontrolu nad vašim službama bezbednosti, policijom i vojskom. Medijska zavisnost je kada imate strane medije u zemlji, kada stranci preko vlasništva ili na neki drugi način kreiraju uređivačku politiku medija. Ideološka zavisnost je kada preuzimate tuđe ideološke obrasce i pogled na svet, te sebe i druge posmatrate kroz tuđe naočare. Ova poslednja je često zanemarena ali je temelj svake druge i zapravo vezivno tkivo čitave strukture celovite zavisnosti. Da li treba da kažemo da je Srbija zavisna od globalnog centra hijerarhije u svim ovim sferama i da je stepen zavisnosti ukupno gledan vrlo visok. Amerika direktno vojno-politički kontroliše ne samo okupiranu teritoriju Kosovo već i Republiku Srpsku. Pored toga Anglosaksonci, što direktno što posredno preko drugih, kontrolišu našu vojsku, bezbednosni sektor, policiju, banke, medije, partije i nvo sektor. Manji deo uticaja i kontrole ima Nemačka, ali je to van vitalnih funkcija i u malom procentu (recimo mediji). Rusija je odnedavno preko NIS-a i energetskog sporazuma dobila deo paketa akcija u kontroli srbskog energetskog sektora. No ruska kontrola određenih delova privrede, kao i Nemačka je pod kontrolom Amerike. Ona je tolerisana i njoj se ne da veći procenat „akcija“. Ruski uticaj je za razliku od zapadnog prilično dobronameran, ali je prodaja svoje naftne industrije ili eletroprivrede ili nečeg sličnog strancima, bez obzira ko su oni, znači odustajanje od suvereniteta u ovoj oblasti i rizik da nemate mogućnosti razvoja u budućnosti. Šta to znači u praksi? Kako to sve onda funkcioniše u praksi? Svaka zemlja ima primarnu zavisnost od određenog centra moći – to je najčešće anglosaksonski globalni centar hijerarhije moći. Zatim slede sekundarne zavisnosti od drugih država i multinacionalnih kompanija i banaka. No u hijerarhiji su sve ove druge a najčešće sektorske vazalne relacije odobrene ili tolerisane od centra primarne zavisnosti. Srbija je primarno zavisna od SAD a sekundarno od EU, koja je opet zavisna od SAD. Tako da se često kroz delovanje EU ili Nemačke „vidi“ američka politika i njihovi interesi na Balkanu koje revnosno odrađuje njihov vlazal iz Brisela ili Berlina. Doduše oni osnovni zadatak pokušavaju da nekako modifikuju da bude i u njihovom interesu, ali ipak suština je da oni odrađuju za drugog „posao“. No isto tako se pokazuje da je način, da se barem delom realizuju i sopstveni interesi, je da se uklopite u interese i strategiju hijerarhijskog vrha globalne moći. No, konkretno gledano, ako Amerika ne želi povećavanje uticaja Berlina na ovom prostoru oni mogu usporiti proces evrointegracija Srbije do momenta kad joj bude to trebalo. Nešto slično se i dešava. Kako to višestruko i hijerarhijsko vazalstvo funkcioniše? To u praksi znači da ako Nemci žele da investiraju u delu Srbije za koju su zainteresovani – u Vojvodini i da preuzmu kontrolu nad vojvođanskom privredom ili poljoprivredom, oni moraju prvo dobiti zeleno svetlo od Anglosaksonaca. Oni to za sada nisu dobili i stoga oni ni nemaju značajan pristup određenim resursima u Vojvodini. Čak i da dobiju prostor za delovanje oni ne mogu da očekuju da će to biti onoliko koliko oni žele. Stranke i lideri i njihove vazalne obaveze Kada se govori o političkim strankama one se najčešće vide kao zavisne od nekih centara moći. Pa se tako često čuje da je SPS pod ruskim uticajem, URS nemačkim a DS američkim, a kod SNS je to malo komplikovanije. No to je površno i jednostrano gledanje na stvari. Sve ove stranke su pre svega zavisne od Anglosaksonaca koji im i daju „licencu za bavljenje politikom“, a tek posredno imaju određeni nivo obaveza prema centrima moći koji nisu iz anglosaksonskog sveta. Tako su godinama Radikali imali najviši rejting ali bez te „licence“ nisu mogli da uđu u vlast pa čak ni na gradskom nivou. Ta „licenca“ se dobija kada određena politička organizacija kroz svog vođu položi „zakletvu vernosti“ globalnom feudalcu i kada se kroz neki period pokaže i dokaže da se u nju može imati određeni stepen „poverenja“. Tako licenca može imati različite stepene – za manjinsku podršku vladi i „legalizaciju stranke“, za „manjinskog partnera“ i za „premijera“. Sve ove stepene u „licenci“ je postepeno prešao SPS i Ivica Dačić od početka dvehiljaditih do danas. Da razmotrimo to još malo detaljnije – na primer kaže se da je Ivica Dačić „ruski čovek“. Rekli smo svi su oni pre svega zavisni od Anglosakskonaca a onda neki od njih u nekim oblastima i od nekih drugih. Pa je tako Dačić „ruski čovek“ u smislu da je garant izgradnje Južnog toka i kupovine NIS-a od strane Rusa, dok se u ostale sfere u kojima Dačić ima vlast ili uticaj Moskva malo ili ni malo ne meša. To ne znači da Anglosaksonci potpuno kontrolišu situaciju već samo da nastoje da kontrolišu vitalne funkcije i sfere ali da tolerišu do određene mere i druge igrače na određenom prostoru. Pored toga oni se i prilagođavaju promenama – tako bi na veće prisustvo Rusije na Balkanu reagovali „antiruskom kampanjom“ i uključivanjem Turske u balkanski geopolitički lonac, ali bi na kraju određene faze geopolitičke igre nadmetanja prihvatili određeni nivo moći i uticaja drugih igrača uz uslov da oni ostanu primarni faktor moći na tom prostoru. Uspon i pad u vazalnoj strukturi Isto tako na određenu političku volju, na primer Beograda da se u većoj meri uključi Moskva u rasplet kosovskog čvora u smislu podrške Srbije, oni bi izvršili određeni uticaj i na Beograd i na Moskvu. Naravno poštujući različite kapacitete ove dve zemlje. Iako svesni da se čak i uključivanjem Moskve na određenom nivou ne bi značajno promenila pozicija Srbije oni ne žele da rizikuju i da u budućnosti imaju štete od „opasnih trendova“. U Srbiji bi izvršili pritisak kombinujući politički, finansijski, medijski i svaki drugi pritisak, kao i određene ucene usmerene kako na državu tako i na pojedince koji su na ključnim pozicijama vlasti. Tako bi određena vlada imala teške izazove da se izbori za malu promenu procenta odnosa snaga velikih igrača na svom terenu. No isto tako ako se ne bi odupirala sve većim i težim zahtevima, koji su za Srbiju porazni, to je siguran put u potpunu kapitulaciju. Kako god da uradite kajaćete se. Prvi put ima svoje rizike i šanse, a drugi nema ni jedno ni drugo. Šta je realna politika u vremenu višestruke i hijerarhijske zavisnosti i mnoštva oblika uslovljavanja? Krajnosti poput „moramo sve ispuniti ako ćemo u EU“ ili pak „moramo im reći odlučno ne i oterati NATO“ i tome slično nisu politika već, ili demagogija onih koji znaju da to nije realno ali manipulišu sa naivnom javnošću, ili pak samoobmana od koje nema nikakve koristi. Srbija nema velik manevarski prostor, a problem je što se ni taj mali ne koristi da bi se ojačala pozicija i došlo do malo bolje pozicije u budućnosti. Neke države su pojačale svoju poziciju tako što su uspele da uvedu i druge igrače na svoj prostor pa su ostvarile novi balans snaga, no druge su to isto pokušale ali su bile zgažene. Jedna od strategija je ako nemate političku i vojnu moć je da razvijete ekonomiju (Japan i Nemačka posle rata), pa da onda posle nekoliko decenija na temelju te nove ekonomske moći vi imate potencijal da zadobijete i veći stepen nezavisnosti u odnosu na primarnog „patrona“. Strategije se uglavnom svode na izbegavanje direktnog konflikta sa svojim „zaštitnikom“ jer je ishod uglavnom predvidljiv, pa se pribegava operacijama „ispod žita“ koje imaju za cilj da se ostvare neki ciljevi koji neće izazvati direktnu reakciju „odozgo“. Ovo sve podrazumeva strpljivo i postepeno osvajanje onih prostora u kojima neće doći do konflikta sa „primarnim seniorom“. To naravno izaziva negativne komentare ali ne i akciju osujećivanja, pa se tako dolazi do postepenog jačanja. Spasonosni primeri iz istorije Primer takve uspešne politike u situaciji vazalne zavisnosti koja je donela pozitivne rezultate u našoj istoriji predstavljaju Despot Stefan i Knjaz Miloš. Oni su služeći strane gospodare, od kojih su zavisili, gradili i jačali svoje paralelne institucije i čekali povoljan momenat da dođu do novog višeg stepena slobode. To je kombinacija lojalnosti i korišćenja svake prilike da se konsoliduju sopstveni redovi, obnovi i ujedini zemlja te da se u budućnosti možda uz srećan splet okolnosti dođe do nacionalne nezavisnosti. Na žalost često su se naše vlasti „maskirale u Despota Stefana i Knjaz Miloša“ da bi imale alibi za otvoreno prihvatanje strane dominacije u većoj meri nego što je to bilo neophodno. Jasno je da svako ko dođe na vlast već dolazi da položenom zakletvom vernosti jednom ili nekolicini centara moći, te da će morati „slušati“ no isto tako je jasno da naše vlasti nisu činile ono sto su činili Despot Stefan ili Knjaz Miloš – da postepeno jačaju institucije i uvećavaju snage i sposobnosti svog naroda, da preživi i da se razvije, da bi u budućnosti mogli da se nadaju boljem statusu. Potpuno „prihvatanje realnosti“ kao i tvrdoglavo „odbijanje“ su ćorsokaci. Da bi mogli ičemu da se nadaju moraju prvo shvatiti realnost i onda pokušati u okviru nje da se bore za malo više slobode i pravde i da tako postepeno menjaju realnost. No da bi ste to mogli da ostvarite neophodno je da imate ukorenjenost u svojoj tradiciji iz koje proističe i identitet. Tako se povratak vrlinama i vrednostima sopstvene tradicije pokazuje kao jedini način da se u borbi kroz lavirinte postmodernog sveta ne izgubite i ne izgubite samog sebe, što se odavno desilo sa „sprskom elitom“. Sve promene idu prvo od čoveka i od njegovog unutrašnjeg bića u kome se kristalizuje odogovor na pitanja „ko si ti“ i „čiji si ti“ koje su osnova svake delotvorne akcije u spoljašenjem svetu. Da bi uspešno delovao moraš znati ko si, ko su ti preci, šta su ti svetinje i ideali. A to je ono u čemu danas mi nismo jaki. Kako reče jedan „Srbi su opstali jer su bili jaki u ćirilici“. Naravno da nije mislio samo na ćirilično pismo.