Milovan Balaban: „Utisak nedelje“ – Srbija je okupirana

Učvršćivanje neslobode Svako ko konstatuje stanje neke vrste okupiranosti države i naroda pogađa, a samim tim i ugrožava, centralni nerv postmoderne okupacije koju sprovode globalni centri moći. Njen temelj i njena snaga leže u građenju mita (ili mitova) o navodnoj slobodi, kojima se sprečava sagledavanje celovitog stanja u kom se nalazi narod i pojedinac. Ovo sprečava pravilan odnos prema realnosti, pravilnu procenu naših mogućnosti, a samim tim i mogućnost makar delimičnog popravljanje našeg položaja. Takođe lažni mitovi o ljudskoj sreći održavaju narod u stanju potčinjenosti zabludama, tako što forsiraju razne oblike utopijske slobode, kojom nas globalni vladari kao društvo i pojedince usmeravaju ka nerealnim i lažnim ciljevima (naravno mi to ne moramo da prihvatimo), a čime nas arhitekti „novog vrlog sveta“ upravo održavaju na putu, ne slobode, nego učvršćivanja ropskog stanja pod njihovom dominacijom. Zbog toga su gotovo svi mehanizmi i strukture društva usmerene da mnogo ne talasaju oko ove proste činjenice. Sa jedne strane uveren sam da je priča o slobodi i našoj okupiranosti crta koju ne smeju ni naši političari da pređu, odnosno da nemaju dozvolu baratanja ovom istinom u svojim, kako političkim utakmicama tako ni sa pozicija vlasti i opozicije kada utihne izborna kampanja. Sa druge strane moguće je da i njima iskren odnos prema ovoj prostoj stvarnosti ne odgovara. Jer guranjem priče o postmodernoj okupaciji se uzdrmavaju temelji o vrednostima i navodnom koliko toliko pravednom i efikasnom globalnom poretku čiji su i oni deo (uostalom manje više kao i elite svih naroda koji su na neki način integralni deo globalne vladajuće hijerarhije), protiv kojih, i protiv kojeg bi se uspešnije borili kada bi ga pravilno shvatili. Priča o lažnoj slobodi Prećutkivanjem okupacije, i serviranjem priče običnom svetu o lažnim slobodama, kreira se neslobodan narod, ali i čovek kojim je lako manipulisati i vladati. Usmereni ka pogrešnim ciljevima (bili oni stranputice evro-raja ili stranputice nacional-romantizma) i prihvatajući da stremimo njima, upadamo u lavirint puteva i mreža koji ne vode svetlu na kraju tunela i istinskom oslobođenju. Ne vode ni izlasku na provereno pravilan, svetosavski i vidovdanski put naših predaka. Oni nas vode (bilo koji da su u pitanju) nacionalnom razočaranju i rezigniranosti, koja obavezno usledi kada se svi ovi podmetnuti pravci i stremljenja pokažu kao lažni i utopijski. Tada obično dođe do neke vrste otrežnjenja, ali zbog narodne istrošenosti i iscrpljenosti često nam to mnogo ne koristi. Rezultat svih ovih zabluda i utopijskih projekata, usled gubitka vere u svoje snage i sposobnosti, gotovo po pravilu bude produbljivanja narodne potčinjenosti i kontrole države. Posle toga narod je jedno vreme pasivno pomiren sa stanjem nemoći, ali kada se odvaži da mu se suprotstavi ciklus proturanja laži, zabluda i pogrešnih usmeravanja se ponavlja. Dakle treba hrabro konstatovati realno stanje, a ono nije ružičasto. Zemlja smo okupirana, i to na mnogo perfidniji i suptilniji način nego što su to ikada bili naši preci. Kada to konstatujemo shvatićemo da je ovo stanje, ne samo loše po nas, nego je i neka vrsta izazova koji je trenutno i jedino polje našeg dokazivanja i eventualne nacionalne realizacije. Jer nama je spoljašnja sloboda i uzeta zato što smo izgubili unutrašnju, zato što smo napustili vekovne vrednosti naših predaka i poveli se za raznim obećanjima i lažima (i evropejci i patriote) aktuelnih kreatora sveta. Lažima koje, ukoliko ne napustimo, istinsku slobodu ćemo sve više gubiti, dok će njena simulacija, odnosno put koji vodi u najgore ropstvo, bivati sve dominantniji, a mi kao narod sve porobljeniji. Drugim rečima, važno je da shvatimo da smo spolja okupirani baš da bi povratili istinsku, unutrašnju slobodu, koja je temelj, ali i uslov narodne obnove i spoljašnje nacionalno-državne afirmacije. Da bi to shvatili moramo to sebi prvo da priznamo, potom da prihvatimo kao izazov, a zatim da sve snage usmerimo ka pojedinačnoj, narodnoj i državnoj obnovi u datim uslovima. Oni nisu sjajni, ali su jedini u kojima živimo. Stoga treba da se potrudimo da mi zagospodarimo njima, odnosno aktuelnom realnošću a ne ona nama, kako je obično bivalo poslednjih dvadeset godina, a i duže. Prvi korak Anđelković je učinio prvi korak time što je rekao na B-92, mejnstrim mediju, i to u emisiji „Utisak nedelje“ koji ima gotovo milionsku gledanost, da je Srbija od petog oktobra praktično okupirana, a da je svaka vlast od tog perioda manje ili više kolaboracionistička. Ovu izjavu ne treba omalovažiti, bilo da mislimo da nije tako, bilo pak da smo uvereni da mi to znamo odavno. Ako mislimo da nije tako u krivu smo. U slučaju da pomislimo da to znamo odavno opet smo u krivu, jer takvim olakim zaključkom pokazujemo da ne shvatamo dubinu našeg problema i silinu izazova sa kojim se suočavamo. Kao što rekoh ova izjava nam govori ono što pomalo svi znamo, ali istovremeno ne i dovoljno. Zbog toga ona treba da predstavlja početak našeg otrežnjenja i stupanja na put koji vodi ka realnosti, kao neophodnom uslovu produktivnog i nacionalno-afirmativnog delovanja. A realnost je takva kakva je, i od nas zavisi da li ćemo je prihvatiti ili odbaciti. A od toga opet zavisi kojim putem ćemo krenuti – putevima utopije i propasti ili svetosavsko-vidovdanskim putevima narodne i pojedinačne afirmacije i realizacije. U svakom slučaju kako se budemo ponašali tako će nam biti.