Vaspitavanje deteta počinje od trenutka njegovog začeća

Stoga majka treba veoma mnogo da se moli za vreme trudnoće i da voli svoje još nerođeno čedo, da miluje svoj stomak, da čita psalme, da peva tropare, da živi svetim životom. To je i njoj samoj na korist, ali time se žrtvuje i za ljubav deteta začetog u njoj, da bi njeno buduće dete postalo što svetije i da bi od samoga početka imalo svete životne osnove. Vidite li koliko je za ženu osetljiva stvar začeće i nošenje deteta, kolika je to odgovornost i kakva čast?

Reći ću vam nešto što se odnosi i na druga živa bića, i to ona koja nisu slovesna, pa ćete to malo bolje razumeti. U Americi vrše sledeći eksperiment: u dve velike prostorije, sa istom temperaturom, istim načinom zalivanja i istom zemljom, sade cveće. Ali između te dve prostorije postoji jedna razlika. U jednoj od njih puštaju blagu i prijatnu muziku. Rezultat? Šta da vam kažem! Cveće koje uspeva u toj prostoriji pokazuje ogromnu razliku u odnosu na cveće iz druge prostorije. Ono je mnogo življe, boje su mu lepše i razvija se neuporedivo brže i bolje.

 

 

Ono što spasava decu i čini ih dobrom decom jeste život roditelja u kući.

Roditelji treba da se predaju ljubavi Božjoj. Treba da budu sveti pred svojom decom i da to pokazuju svojom blagošću, trpljenjem i ljubavlju. Svakog dana treba da postavljaju nov početak - da projavljuju novo raspoloženje, oduševljenje i ljubav prema deci. Radost koju će doživeti i svetost koja će ih pohoditi preneće blagodat na njihovu decu.

Za rđavo ponašanje dece uglavnom su krivi roditelji. Decu ne spasavaju ni saveti, ni disciplina, ni strogost. Ako roditelji ne idu putem svetosti i ako se ne podvizavaju, onda čine velike greške i prenose na decu zlo koje sami imaju u sebi. Ako ne žive svetim životom i ne govore sa ljubavlju, onda ih đavo muči pomoću reakcija njihove dece. Ljubav, jednodušnost i sloga među roditeljima jeste upravo ono što je deci potrebno. To je velika bezbednost i sigurnost za decu.

Dečje ponašanje je u neposrednoj vezi sa duhovnim stanjem roditelja. Kada su deca pozleđena rđavim uzajamnim ophođenjem roditelja, onda ona gube volju i snagu da napreduju. Ona se tada rđavo izgrađuju, te građevini njihovih duša preti opasnost da se svakoga časa sruši. Navešću vam dva primera u vezi sa ovim.

Nekom zgodom dođoše k meni dve sasvim mlade devojke. Jedna od njih je imala vrlo rđava iskustva, pa me je pitala zašto je to tako. Ja sam joj rekao:

 

-      To je sve od kuće, od vaših roditelja.

 

Pošto sam „video" dušu jedne, rekoh joj:

 

-      Ti si sve to nasledila od svoje majke.

 

- Ma naši roditelji su savršeni ljudi - odgovori ona. - Oni su hrišćani, ispovedaju se, pričešćuju se. Možemo slobodno reći da smo živeli u duhu vere, osim ako je kriva sama religija...

 

Ja joj odgovorih:

 

- Ne verujem ništa od ovoga što si rekla. Ja samo jedno vidim - da vaši roditelji ne žive radošću Hristovom.

 

Na to će reći ona druga:

 

-    Slušaj, Marija, dobro otac kaže. U pravu je. Naši roditelji posećuju duhovnika, ispovedaju se, pristupaju svetom Pričešću. To sve stoji... Ali da li smo ikad imali mira u kući? Otac i majka su se stalno svađali. Čas jedno od njih nije htelo da jede nešto, iz ljutnje, čas ono drugo nije htelo da nekud iziđu zajedno. Prema tome, otac je u pravu.

 

-    Kako ti se zove otac? - upitah je.

 

Ona mi odgovori.

 

-    A kako je majčino ime?

 

Ona i na to odgovori.

 

-   E, - rekoh joj ja, - ti unutra, u sebi, uopšte nisi u dobrim odnosima sa svojom majkom.

 

Čujte me sada! Dok su mi navodile očevo ime, ja sam video njihovog oca, video sam njegovu dušu. Takođe, dok su mi spominjale majčino ime, video sam i majku, a video sam i to kakvim pogledom kći gleda svoju majku.

Nekog drugog dana dođe mi jedna majka sa svojom ćerkom u posetu. Bila je veoma ražalošćena. Plakala je i jecala.

 

-      Osećam se veoma nesrećnom.

 

-      Šta ti je? - upitam je ja.

 

 

-   Očajna sam zbog moje starije kćeri. Oterala je muža od kuće, a onda je nas roditelje dugo vremena obmanjivala i govorila nam laži.

 

-   Kakve laži? - upitam dalje.

 

-   Odavno je oterala muža od kuće, a nama nije rekla ništa. Kad bismo je telefonom pitali kako je Stelio, odgovarala bi: „Dobro je. Trenutno nije tu. Otišao je da kupi novine." Svaki put bi nalazila neki izgovor i objašnjenje, kako mi ni u šta ne bismo posumnjali. To je tako trajalo dve godine. Krila je od nas da ga je oterala. Pre nekoliko dana to smo od njega saznali, slučajno ga susrevši. Ja joj na to rekoh:

 

 

-    Ti si kriva. Ti i tvoj muž. A ti više nego on.

 

-    Kako ja? Pa ja sam toliko volela svoju decu! Nisam izbivala iz kuhinje. Nisam imala ličnog života. Privodila sam ih uvek Bogu i Crkvi, savetovala ih svemu dobrom. Kako sam ja kriva?

Ja se obratih drugoj kćeri, koja je prisustvovala razgovoru.

 

-    Šta ti kažeš?

 

-    Jeste, mama, otac je u pravu. Nikad, ama baš nikad, nismo na miru pojele parče hleba zbog tvojih svađa sa tatom.

 

-    Vidiš da sam u pravu! Vi ste krivi. Vi ranjavate svoju decu. Nisu ona kriva: ona trpe posledice vašeg ponašanja.

U dušama dece stvara se određeno stanje kao posledica ponašanja njihovih roditelja. Ono ostavlja traga u njima za sav život. Njihovo potonje držanje u životu i njihov odnos sa drugima u neposrednoj su zavisnosti od doživljaja koje su imali u svom detinjstvu. Rastu, obrazuju se, ali u dubini se ne menjaju. To se vidi i u najsitnijim životnim manifestacijama. Dešava se, naprimer, da te spopadne stomakougađanje. Dođe ti da stalno jedeš. Uzeo si nešto, pojeo. Vidiš nešto drugo, hoćeš i to; hoćeš i ono treće... Osećaš glad, čini ti se; ako ne jedeš, osećaš da te muči kiselina ili drhtavica. Plašiš se da ćeš oslabiti. Ali to je psihološki objašnjiva činjenica. Moguće je, recimo, da si odrastao bez oca i bez majke. Stoga si duhovno lišen i duhovno gladan, siromašan i slab. Ta duhovna činjenica se odražava na tebi i izražava se kao telesna slabost.

Na porodicu pada veliki deo odgovornosti za duhovno stanje čoveka. Da bi se deca oslobodila raznih unutrašnjih problema, nisu dovoljni saveti, prinuda, logika i pretnje. Od svega toga biva, ustvari, još gore. Stanje se popravlja samo osvećenjem roditelja. Postanite sveti, pa nećete imati nikakav problem sa svojom decom. Svetost roditelja oslobađa decu od problema. Deca žele kraj sebe svete ljude, ispunjene ljubavlju: ljude koji ih neće zastrašivati, niti će se ograničavati na izricanje pouka, nego će im pružati sveti život i molitve. Vi, roditelji, molite se ćutke i sa rukama uzdignutim ka Gospodu Hristu, pa ćete tajanstveno grliti svoju decu. A kada su nemirna, preduzmite neke pedagoške mere, ali ne vršite pritisak na njih. Prvenstveno treba da se molite.

Često roditelji, a ponajvećma majke, vređaju i pozleđuju svoje dete zbog nekog nestašluka i grde ga preko svake mere. Ono je tada duboko ranjeno, čak i kad ga ne izgrdiš na vidljiv način nego ga izgrdiš samo u sebi sa osećanjem gneva. Ili ga, možda, samo grubo pogledaš, a dete to oseti. U tom slučaju, ono misli da ga majka ne voli. Pita: voliš li me, mama? -Da, dete moje. - Ali ono i dalje ne veruje, pozleđeno je, ranjeno. Majka ga voli. Ona će ga kasnije i pomilovati. Ali ono okreće glavu, ne prihvata milovanje. Smatra da je to licemerje, jer je njegova duša ranjena.

 

 

Ima još nešto što nanosi štetu deci. To je preterano zaštitnički stav, odnosno preterana briga roditelja, njihova strepnja i uznemirenost oko dece. Da vam ispričam jedan slučaj.

Neka majka mi se žalila kako je njeno dete, dečačić od pet godina, ne sluša. Ja joj rekoh: - Ti si kriva.

Ali ona to nikako nije mogla da shvati. Jednog dana pošli smo zajedno, ta majka i ja, njenim kolima do mora, šetnje radi. Sa njom je bilo i dete. Uskoro se mališan izmigoljio iz njenih ruku i potrčao prema moru. Na obali se uzdizala i jedna gomila peska, a odmah iza nje, sa druge strane, prostiralo se more. Majka se uznemirila i već je bila spremna da viče i da potrči jer je videla svog sinčića gde stoji na vrhu one gomile, raširenih ruku, i pokušava da održi ravnotežu. Ja sam je umirio. Savetovao sam joj da se okrene leđima prema detetu, a sam sam ispod oka posmatrao. Kad je mališan već izgubio nadu da može da isprovocira majku, da je uplaši i da ona počne da viče, kao što se obično dešavalo, polako je i mirno sišao i vratio se do nas. To je bilo sve. Tako je majka dobila lekciju o pravilnom vaspitavanju dece.

Jedna druga majka mi se žalila na svog jedinca kako neće da jede sva jela, a posebno neće kiselo mleko. Malome su bile otprilike tri godine i svakodnevno je mučio majku. Ja joj rekoh:

- Uradićeš ovako: ispraznićeš frižider i uklonićeš iz njega sva jela. Onda ćeš ga napuniti određenom količinom kiselog mleka. Za nekoliko dana namučićete se i vi, roditelji. Je li došlo vreme za jelo? Daćeš svima, naravno i Petru, kiselo mleko. On neće hteti da ga jede. Uveče učini isto, sutradan isto. E, posle toga će ogladneti i nešto malo okusiti. Plakaće, vikaće, ali vi se strpite. Posle će ga rado jesti. Tako se i dogodilo. Kiselo mleko je postalo Petrovo omiljeno jelo.

Ovo nisu teške stvari. Pa ipak, mnogim majkama ne polazi za rukom, te one potpuno naopako vaspitavaju svoju decu. One majke koje stalno bdiju nad decom i vrše na njih pritisak, ili ih, drugim rečima, preterano štite, trpe neuspeh u svom pokušaju da ih vaspitavaju. Ustvari, dete treba da ostaviš da se i samo zainteresuje za svoje napredovanje. Tada ćeš uspeti. Kada stalno bdiš nad decom, ona se odupiru i bune. Postaju mlitavci i mlakonje i obično ne uspevaju u životu. Postoji jedna vrsta preterano zaštitničkog stava, što decu osuđuje da ostanu nezrela.

Pre nekoliko dana, dođe mi, sva očajna, jedna majka, žaleći se da njen sin trpi neuspeh za neuspehom na prijemnim ispitima za univerzitet. Bio je odličan đak u osnovnoj školi, pa opet odlikaš u gimnaziji i u liceju. Ali gle, potom počeše neuspesi, mladićeva ravnodušnost prema učenju i, uopšte, njegove čudne reakcije.

- Ti si kriva, - rekoh ja majci. - A ovamo si još i obrazovana žena! Šta je tvoje dete i moglo da uradi? Sve ove godine pritiskala si ga, pritiskala, pritiskala: „Imaš da budeš prvi; nemoj da nas osramotiš, moraš biti veliki čovek u društvu!..." On se sada ritnuo i neće da čuje ni za šta. Prestani da vršiš pritisak na njega, da ga preterano štitiš, pa ćeš videti da će se momak polako uravnotežiti. Počeće da napreduje onda kada ga ti pustiš da bude slobodan.

 

 

Dete želi da ima u svojoj blizini ljude koji se toplo mole Bogu. Ne treba majka da se zadovoljava samo time što će rukom pomilovati svoje dete nego treba da mu istovremeno pruži i milovanje molitvom. Dete u dubini svoje duše oseća duhovno milovanje kojim zrači ličnost njegove majke i zato ga ona privlači. Dete oseća bezbednost i sigurnost kada ga majka tajno, ali stalno grli preko istrajne i tople molitve i tako ga oslobađa od svega što ga pritiska.

Majke umeju da se plaše i brinu, da savetuju, da mnogo govore, ali nisu naučile da se mole. Mnogo saveta i uputstava nanosi mnogo zla. Ne upućujte deci mnoge reči. Reči odzvanjaju u ušima, a molitva odlazi u srce. Potrebna je molitva sa verom, bez nemira i nervoze, ali uz dobar primer.

Jednog dana dođe ovamo, u manastir, izvesna majka, očajna zbog sina po imenu Jorgos. Taj mladić je bio veoma smušen. Lutao je po svu noć unaokolo sa rđavim društvom. Njegovo stanje se pogoršavalo iz dana u dan. Majka je očajavala i plakala. Ja joj rekoh:

 

-    Ništa ne govori, ni reči! Samo se moli Bogu!

 

Dogovorili smo se da se svake večeri, od deset do deset i petnaest, zajedno i istovremeno molimo Bogu. Rekao sam joj da sinu ništa ne govori nego da ga pušta da izlazi u koje god vreme želi. Isto tako, da ga ne pita u koliko sati se vratio i tome slično nego samo da mu kaže - i to sa mnogo ljubavi: „Jedi, Jorgo moj! U frižideru smo ti ostavili jelo." Ništa drugo da mu ne govori.

Uopšte, savetovao sam joj da se prema sinu odnosi sa ljubavlju, a da pritom ne ostavlja molitvu.

Majka je počela da primenjuje to što sam joj rekao. Prošlo je tako dvadesetak dana, a sin će joj reći:

 

-     Majko, zašto ne razgovaraš sa mnom?

 

-     Jorgo moj, kako ne razgovaram s tobom?

 

-     Majko, ti imaš nešto protiv mene. Ne razgovaraš sa mnom.

 

-     Vrlo čudne stvari mi govoriš, Jorgo! Kako ne razgovaram s tobom? Zar sada ne razgovaramo? Šta želiš da ti kažem?

-    

Jorgos ne odgovori ništa.

Kad je ponovo došla u manastir, majka me upita:

 

-     Starče, šta je moj sin hteo time da mi kaže?

 

- Naš metod je uspeo! - odgovorih.

 

-     Kakav metod?

 

-     Pa to što sam vam rekao da mu ne govorite ni o čemu nego da se samo krišom molite, te će mladić doći k sebi.

 

-    Misliš da je to to?

 

-    To je to! - kažem joj ja. - On hoće da mu ti uputiš prekor, da ga pitaš gde je bio, šta je radio, a on da počne da viče, da prkosi i da dolazi još kasnije.

 

-    O, o! Kakve se sve tajne kriju u čoveku!

 

-    Jesi li razumela? To proizilazi iz ovog stanja. On te je mučio jer je hteo da ga grdiš, da bi on izvodio svoje ćefove. Čim ga ne grdiš, njemu je žao. Umesto da se žalostiš ti dok on izvodi svoje „veštine", sada, kada si ti prestala da se žalostiš i kada pokazuješ ravnodušnost, sada se žalosti on.

Jednog dana Jorgos saopšti svima u kući da odlazi. Napušta posao i odlazi u Kanadu. I svom gazdi je već bio rekao:

 

-    Odlazim. Nađi nekog drugog da me zameni na poslu.

 

Ja sam u međuvremenu rekao roditeljima:

 

-     Mi ćemo se moliti Bogu za njega.

 

-     Ali on je spreman! Ja ću da mu dam batine! - reče otac.

 

-     Nemoj, ne diraj ga! - rekoh ja.

 

-   Ma on odlazi, starče!

 

Ja rekoh:

 

-     Neka odlazi! Vi se prepustite molitvi, a i ja ću zajedno sa vama.

 

Kroz dva-tri dana osvanula je nedelja. Rano ujutru, Jorgos saopštava roditeljima:

 

-      Ja odlazim! Idem na izlet sa prijateljima.

 

-     Dobro, kako hoćeš - odgovoriše oni.

 

On ode. S njim su pošli njegovi prijatelji, dve devojke i dva mladića. Iznajmili su neki automobil i krenuli prema Halkidi. Vozikali su se tamo-ovamo. Posle su otišli do Svetog Jovana Rusa, odande su se uputili u Manduli, Svetu Anu i sve tamo do Vasilika. Tamo su se kupali u vodama Egejskog mora, jeli, pili, veselili se. Onda su krenuli natrag. Već se smrkavalo. Vozio je Jorgos. Na putu, negde oko Svete Ane, kola udariše u ugao neke kuće. Bila su vrlo oštećena. Šta sada da rade? Pokrenuše ih nekako i s mukom dovezoše do Atine. Kasno noću, bolje reći rano ujutro, stigao je kući. Roditelji mu ništa ne rekoše. On je legao i zaspao. Kada se probudio i ustao, on će reći:

 

-     Oče, desilo se to i to. Sada treba da popravimo kola, a to će koštati grdan novac.

 

Otac mu odgovori:

 

-  Dete moje, ti znaš. Ja imam i dugove, a moram i da brinem o tvojim sestrama. Šta će biti s nama?

 

-   Pa šta da radim, oče?

 

-  Radi šta hoćeš! Odrastao si, mozak imaš, idi u Kanadu, zaradi novac, pa plati.

 

-   Ne mogu - kaže. - Moram odmah da popravim kola.

 

-  Ne znam - odgovori otac. - Sredi to nekako.

 

Dakle, videći kako otac reaguje, on ode. Dođe do svog gazde. Kaže:

 

-     Gazda, nastradao sam ti tako i tako. Neću otići. Ne uzimaj drugoga.

 

On mu reče:

 

-    Dobro, dobro, dete moje.

 

-    Jeste, ali treba mi novac!

 

-    Da, ali ti hoćeš da odeš. Neka mi najpre tvoj otac potpiše da će vratiti ako odeš.

 

-    Ja ću potpisati. Moj otac se u to ne meša. Već mi je to rekao. Ja ću raditi i sve ću ti vratiti.

-   

Zar ovo nije čudo Božje? Kad je majka ponovo došla, ja joj rekoh:

 

- Način kojim smo se poslužili uspeo je i Bog je uslišio našu molitvu. I ona saobraćajna nesreća je bila od Boga. Sada će vaš sin ostati kod kuće i opametiće se.

Tako je i bilo, zahvaljujući našoj molitvi. Desilo se čudo. Roditelji su postili, molili se, ćutali i uspeli.

Posle izvesnog vremena, sin je došao u manastir i potražio me iako mu niko od njegovih nije ništa govorio o meni. Jorgos je potom postao vrlo dobar mladić i sada je u avijaciji. Stekao je dobru porodicu.