Nikola Jović (2. razred gimnazije): Sulejmanizacija srbskog naroda

 

Mediji, tj. oni koji ih drže, nam svakodnevno serviraju ŠTA, KAKO I  KADA ćemo gledati. Ova farsa zaglupljivanja nije zaobišla ni moj nesrećni narod. Umorni od ratova, revolucija, ustanaka, krvavih bitaka i uvek novog povratka u rovove, moj narod je odlučio da je bilo dosta i da je vreme da se odmori i naspava.

 

Evo, jedanaesta godina kako spava bespomično i ne pokazuje veće znake spremnosti za buđenje. Istina, budna je nekolicina od više miliona Srba u matičnoj državi. Ali to je ona jadna manjina što po raznim mitinzima iz sveg’ glasa ponosno viče „Srbija“! , to je ona manjina što na fudbalskim utakmicama kači razne parole i peva razne pesme koje smetaju ovoj vlasti i njihovim gazdama pa su zato etiketirani kao huligani i odbačeni od sopstvene države koju vole više nego ijedan parazit iz stranačke fotelje.

 

To su oni hrabri ljudi što prkose novom svetskom poretku i njegovim slugama pa su zato cenzurisani, utamničeni i obavijeni velom tajne pa većina stanovnika ni ne zna ko su jer mozgovi im ne idu dalje od cenzure i TV programa. To su oni ljudi koje zovu u razne politikološke emisije samo da bi imali stav „druge strane“ pa im ne daju reč ni 2 minuta. To je ona manjina koja po raznim državnim televizijama brani svoje stavove koji i jesu istiniti i jedini pravi pa završe ismejani i poniženi, jer u ovo doba, gde je sve dobro loše, a sve loše dobro, govore ISTINU. Tako u beskraj….

 

Ipak misleći i čvrsto verujući da od  „Farme“, „Velikog Brata“ i ostalih totalitarističkih mozgoispiračina ne može i ne sme biti gorih i većih gluposti, grdno sam se prevario jednog dana. Palim TV ne očekujući ništa normalno, po navici. Prebacujem na „prvu Srpsku“ i nailazim na glasanje, glasanje za izbor nove turske serije na prvoj. Smatrao sam, serija kao i svaka, apolitička sa tragičnom ljubavlju i par mrtvih radi njenog ostvarenja i tada sam te turske svrstavao u rang sa španskim sapunicama. Ali kada sam naleteo na „Sulejmana Veličanstvenog“, znao sam da nešto ne valja.

 

Sultan, nemilosrdan kao i većina, bila mi  je prva pomisao. Raspitao sam se malo ko je taj „Veličanstveni“ i zašto on ima prednost prikazivanja u odnosu na moje junake i narodne heroje?! Odgovor je bio poguban. Po seriji srbofil a ustvari srbofob, ovaj sultan se pokazao nemilosrdnim. Naime, ako je verovati jednom istorijskom izvoru na koji ću se sada osloniti, njegove horde  su pobile oko 200.000 Srba, silovale oko 40.000 srbkinja, zapalile Niš, Zaječar, Karanovac, razorile Beograd. Ko bi mi verovao da pogleda jednu epizodu te baladične serije i uporedi je sa ovim podacima?!

 

Našoj nesreći ni tu nije kraj. Serija je sa ogromnim oduševljenjem oberučke prihvaćena u našem narodu. Naše domaćice, majke, bake, tetke, strine, ujne, sestre sa punim srcem gledaju na ovog baladičnog sultana koji je cvećem obasuo 800 branioca Beograda 1521. godine pre nego što ih je krvnički do poslednjeg ubio. A gde sam ja i moj stav u ovoj priči?

 

Uspešno pohađam drugi razred gimnazije u Subotici, patriota sam, vernik i izraziti nacionalista. U razredu na sebe navlačim mrke poglede čim malo ozbiljnije spomenem svoju zemlju ili svoje prilično istinite stavove. Na jednom od časova istorije profesorica je govorila o ulozi srpske crkve u srednjem veku. Pomno sam pratio izlaganje. U jednom trenutku, pomenut je i „aktuelni“ sultan, kao ukidač srpske crkvene organizacije za svoje vladavine. Jedna drugarica, inače dosta nezainteresovana i podložna svakojakim uticajima se ubacila sa sledećim rečima: „Jao Sulejman, pa divan je, znate li profesorice kako je dobra serija?!“ Ushićenje i uzdasi devojaka u razredu su mi u tom trenutku bili tako prezrivi. Profesorica je postavila logično pitanje, da li je istorijski verodostojno opisan ovaj tiranin. Nastao je muk. Tu se ubacila jedna budala koja je uzviknula: „Nije! Sve je laž!“

 

Drago mi je bilo da sam ta budala bio ja. Još jednom, osetio sam hladne i prezrive poglede celoga razreda na sebi. Nastalo je uzvikivanje, svi su u isti mah branili nežnoga i baladičnoga Sulejmana i vikali na mene sa zaprepašćenjem. Tada sam shvatio koliko je duboko usađen čip totalitarizma u srpsku mladež i moju generaciju. Zgađen činjenicom koliko smo iskvaren narod, ćutao sam i smešio se na njihove uzvike. Nije mi bilo krivo što sam ja bio ta budala što se pobunila i potrudila da digne glas u ovoj tišini propadanja, niti će mi ikada biti.

 

Ali šta će biti sa nama, sami Bog zna. Mnogo gore od ovoga i ne može. Da li smo zaista toliko skrenuli sa puta koji su nam kroz vekove utabali sveci, monasi, kraljevi, carevi, vojvode i vojnici?! Da li smo na tolikoj stranputici normale i morala?! Da li smo na raskršću između Boga i đavola privrženiji toj, „drugoj“ strani?! Ja i dalje čekam da sunce slobode sine i obasja našu sivu, tmurnu i trenutno mrčanu otadžbinu. Mnogi koji su već klonuli nadom će samo reći: „Laku noć, Srbijo…“

 

Ne i ja. Kao i uvek do sada, vikaću iz svega glasa: „Vostani Serbie“!