OD JAPANSKE PRIVRŽENOSZTI RITUALU DO NJUIJORŠKE ODANOSTI MINIMALIZMU

U Njujorku je   nedavno umro On Kavara, slikar japanskpog pporekla (rođen  2. jula 1933. u Japanu) .
 

Malo je  reći da je u  njegovom stvaralaštvu  kao i u životu  sve bilo pomereno.
Tako mu   se ne zna ni tačan datum smrti , iako se desila  nedavno:neki izvori navode neodređeno: krajem juna, dok  ima protala koji presiziraju da je On Kavara preminuo 10. jula  2014.
 

I ovaj datum  njegovog rođenja treba uzeti sa   rezervom: u krajnjem slučaju, ako je verovati biografima i katalozima, u kojima se umesto  uzrasta navodi broj dana koji je proživeo   do momenta održavanja  izložbe , a broj godina se dobija kad se podaci iz  kršetnice podele sa deset.
 

Ironija sudbine
 

Ironija sudbiine: greške u tačnosti datuma, sav životno-umetnički projekat  koji je sastavio u odbrojavanju vremena,svetsko-istorijskog i ličnog,  skoro svakodnevnim obelodanjivanjem svetu  o svom postojanju-slikama i datumima,telegramima: ”Još  sam živ „ i razglednicama „Probudio sam se, bar toliko“,ne zna se tačno ni kad  se rodio, ni kad je umro.Verovatno je i to deo projekta.
 

Nažalost, da je umro, je fakat i sve šale u vezi s tim bi bile neumesne. Sve parodije u žanru „On Kawara Update “od kojih su najsupešnije one u kojima se internet -artisti izmislili  s slog  da bi zamenili slikarevu pisaću mašinu  na kojoj se slog skoro nije ni koristio, a svaku cifru je  izvdio ručno –uskoro će se zaboraviti, ako već nisu. A  On Kavra će ostati oankav kakav je hreo da ostane.
 

Teško je naći fotografiju za njegov nekrolog
 

Za njegov nekrolog je teško naći fotografiju. On Kavara nije davao intervjue, nije se pojavljivao na izložbama, na snimcima kojih skoro i nema,a ako  bi se poneki i pojavio, slikar  se vidi samo s leđa.
 Ali je zato je na njegovim nekrolozima na internetu toliko reklama - švajcarskih satova !
 

Opet ironija sudbine
 

On Kavara  uopšte nije bio  tako skup slikar. Rekord postavljen proletos na Christie's u Njujorku  sa nekih 4,2 miliona  doalra  za „klasičnu „ sliku s datumom, u sadašnjim vremenima , a uzimajući u obzir  harizmatski status i „minuli rad „ slikara – tri „Dokumneta „od kojih jedan  na Venecijanskom bijenalu, te retrospketive u MoMa i „Pompiduru „  ispada dosta smešan „rekord“.
 

Proslavio se kao slikar još u ranoj mladosti
 

Iz nekrologa objavljenog na internetu publika je sa  iznenađenjem  saznala  da     se Kavara kao slikar  proslavio još u  ranoj mladosti, pre odlaska iz Tokija. Sudeći po pisanim svedčanstvima toga vremena , Kavara  je  stekao slavu  grotesknim crtežima  raščerečenog tela  u duhu Fransisa Bekona . Već tada se oduševljavao zapadnim slikarstvom i zapadnom  filosofijom, egzistencijalizmom i psihoanalizom. Istina, nije  trebalo  biti preokupiran  psihoanalizom da bi se povezali  ti tokijski crteži s atomskim bombama kojim su bombardovane Hirošima i Nagasaki, koje je bio najsnažniji događaj njegove mladosti .
 

Prelazak u Meksiko
 

Godine 1950.njegova porodica se preseljava u Meksiko, a slikar mnogo putuje po zemlji , tri godine studira slikarstvo u mesnoj likvonoj akademiji, putuje u Njujork, zatim u Evropu,u Pariz.
 

Opet se vraća u Njujork u kome će ostati do kraja života
 

Godine 1964. ponovo se vraća u Njujork da bi u njemu ostao do  kraja života.
Sudeći po zapisima, vratio se s apstarkcijama u koje  je uključio  i obrise reči  preobraćene u geometrijske  strukture.
 

Opisi su bili sve što je ostalo od  ranog Kavare: uništio je  sva svoja nekanonska dela.Sve što je  bilo urađeno   do triptiha  1965.g.: tri crvene slike s belim natpisima po sredini –na levoj „One thing „, na desnoj –„Vie-Tnam“, a u centru „ 1965.“
On nikad nije objasnio, ali nije  teško pretpostaviti da je  u njegovom tadašnjem  pacifizmu  bilo japaskih  niajnsi, japanskg shavatanja  američke spoljne politike.
Od vijetnamskog triptiha  počinje kanonski njujorški  On Kavara
Bilo kako bilo, ali je posve sigurno da od  vijetnamskog triptiha  počinje kanonski  njujorški On Kavara. Onaj isti čije će slikarstvo kroz pola godine biti predstavljeno na dugoočekivanoj  retrospektivi“On Kavara-tišina , „razume se u njujorškom Muzeju Gugehajm:leta gospodnjeg 1965.
 

Munjevito prepoznt kao konceptualista
 

U nastavku  vijetnamskog triptiha  naslikana je prva slika s datumom: 4. januar 1968.Premda i posle „Jedne i tri  stolice „ Džozefa Košuta , ali pre   „Paragrafa „  Sola Levita gde je termin „konceptualno slikarstvo „prvi put prozvučao.On  Kavara je munjevito bio prepoznat kao  konceptualista  u grupi Romana Opalke, Hane Darboven, i svih koji su  nekim  znacima obzaninili da  služe  za pomirenje  ne vremena,  nego  večnosti   i beskonačnosti,makar koliko taj cilj  bio  apsurdan.
 

I ko bi sve bio spreamn da zarad tog beznadežnog angažovnja  ostavlja tragove svog  prisustva na zemlji.!
 

Sa svoje starne  od kraja 1960.- ih pa sve do 1979. godine  Kavara je svoje prisustvo obeležavao telegramima s frazom “Još sam živ “, razgledniacama na kojima je napisano: “Probudio sam se, bar toliko!”, sa navođenjem tačnih mesta i vremena , zatimpod naslovom “Sreo sam “sa navođenjem  pisaćom mašinom ispisanh  spiskova  imena  svih koje    je toga  dana sreo, onda  atalasi “Pošao sam “-crno –bele slike  na kpojima je crvenom linijom obeležena njegova dnevna maršruta.
 

Tri knjige sa  po 12 tomova
 

Tri poslednje serije su izdane kao knjige , svaka  u 12 tomova : “Probudio sam se “sa ukupno  4.160 strana;”Sreo sam “sa  4.790;”Pošao sam “-4.740 stranica.
Istoričari umentosti tvrde da je to bio njegov odgovor   na teoriju relativiteta :  slučajni susret sa tim imenima i putanja    slučajno pređena kao lični metod merenja vremena –s čovečje tačke gledišta uvek je isključivo lično.
 

“Mllion godina”posvećeno opštem vremenu 
 

Opštem vremenu je posvećen rad “Milion godina”nastao  1969.    u godini Vudstoka i sletanja  na Mesec   “Apola 11 “,a nastavljena  1993.g.  kad je Kavara imao izložbu  u Dia  centru.
 

“Milioni godina” su  izdati u vidu dvotomnika.
 

U prvom tomu”Prošlost –svima ko je živeo i umro “bukvalno je knjigovodstvenim  redom  po stupcima nabrojeno million godina –od  998031 pre nove ere do 1969.
U drugom tomu - “Budućnost-poslednjem  “sadržan je analogni letopsi od 1993. pa sve do 100 199.
 

“Milion godina “je prezentovan još pomoću audioinstalacija i živih performansa u kojima statisti  dok ne padnu s nogu čitaju”imena “godina.
I premda se može učiniti da  On Kavara  ipak daje  svetu neku šansu do 100 1992., optimizam njegove umetnosti  nije ubedljiv,što se najbolje pokazuje u  slikama sa datumima.
 

Slike sa datumima: serija “Danas “
 

Slike sa datumima , poznate kao serija “Danas “više od svega podsećaju na nadgrobne ploče.Datum,mesec i godina – svaki put su napisani  na jeziku  i po gramatičkim pravilima one  zemlje u kojoj je  sliakr boravio u vreme dok je  tu sliku radio, a ukoliko zemlja ne  koristi latinicu kao pismo,  onda  je “ispisivao “sliku na esperantu .Varirale  su dimenzije, boja slova, čak i slog,a neizmenje je ostao samo proces nanošenja belih akrilnih cifara  I slova na površinu platna   i to sve ručno, bez ikakvih pomagala.
 

Ukoliko platno  ne bi bilo završeno  do ponoći, bilo je uništeno, a ako je završeno , odnoše je posebnu odaju.Zatim su završene slika slagane u specijalne korpe obložene tadašnjem dnevnim novinama te zemlje  u kojoj su izlazile, -korpe  s novinama  su smatrane sastavnim delom slike, ali su  slike retko kad izlagane zajedno s njima . I to zbog roga što on nije želeo da  gledaocu “šapuće “i  da  ga upućuje  kako treba da razume siku, jer je  ostavljao  slobodu svakom od njih da   s tim datumom poveže svoje lilčne, intimne veze .
 

Bez nagoveštaja o kodovima kojima su uspostavljane veze  sa takvim slikarstvom u celini
 

Nisu nađeni nagoveštaji koji bi upućiavli na  to kakvim kodom je uspostavljana veza s takvim slikarstvom  u celini.
 

Možemo li tražiti u tome  uticaje Sartra i Kamija,Kejdža i “Fluksusa”, Hirošime  i Nagasakija?
 

Da li to da shvatimo kao japansku privrženost k ritualu ili njujoršku odanost minimalizmu?
 

Smemo li ,dalje, s pouzdanošću govoroti  kao o balansu između  makro i mikroistorije, o životu koji se pretvara u hepining  sa unapred poznatim krajem, o tradiciji memento mori u  umetnosti,o nenim lokalnim i unverzalnim  recenzijma?
 

Ili, na kraju , o tome što samo u kontekstu takve umetnosti  švajcarski satovi iz rekalme koja prati nekrologe Onu  Kavari  na globalnoj mreži  izokreću smisao biografskog simbola ?

  Branko Rakočević