Ekonomski haos u zemlji bez vere

Koliko procenata Srba veruje u Boga? Ja pretpostavljam da se radi o tri do pet procenata. Ne mnogo više od toga.

Poznavao sam, i poznajem, dve vernice. Za mene svetice. Moju pokojnu baku na selu i majku mog najboljeg druga. Obe su primer moralne čistote. Beskonačno pružanje ljubavi muževima, deci, svima koji bilo šta od njih zatraže. Ako bi i pomislile nešto loše, strah od Boga bi ih odmah povukao u njihove moralne okvire. Ne računajući sveštenike, muškarca poput njih u Srbiji ne nađoh.

Zašto je potrebna vera u Boga? Da bi se uspostavila hijerarhija vrednosti i poštovanja, kako bi postojao mir i red u društvu, i kako bi „normalnost" određivale istinske moralne vrednosti.

Pošto Srbi, u većini, ne veruju u Boga traže supstitute u velikim Vođama koji bi mogli da zavedu red i učine im život podnošljivijim. Nesvesni da sami čine život nepodnošljivim.

Tako u našem narodu postoji snažna potreba za autoritetima, koja izrodi diktatore. A onda te diktatore neko iz naroda ubije, uhapsi... Ubili bi smo mi i Boga, ali nam nije pristupačan. Ne možemo dopreti do njega.

Ukoliko ne postoji poštovanje autoriteta (od Boga, preko predsednika, šefa, oca, porodice, okruženja) postoji bes, mržnja, pohlepa, bahatost... A ako je to osobina većine, a normalnost određuje većina, onda je sasvim nenormalno biti pošten, iskren, vredan, poslušan.

I dolazimo do ekonomskog haosa u kome živimo.I iz koga ne možemo izaći bez povratka veri i bez povratka reda u svakodnevnom životu.

Nikola me je podsetio sa „žutim trakama" na anegdotu o Polu Samjuelsonu i našem ekonomisti od pre tridesetak godina u Dubrovniku.

Pita naš ekonomista Samjuelsona „kada će Jugoslavija biti bogata kao Amerika?", na šta mu ovaj odgovori „nikada". Videvši zbunjenost na licu našeg ekonomiste Samjuelson mu je pokazao parking preko puta hotela i rekao mu da pažljivo posmatra kako se vozači nepropisno parkiraju i ne poštuju obeležja parkinga. I sad, kada se niko ne parkira propisno, nastaje zagušenje usled nemogućnosti da se uđe ili izađe na parking, na parking mesto... Samo na jednom parkingu se u toku dana potroši nekoliko litara benzina zbog nepropisnog parkiranja. Kada se to prenese na nivo čitave ekonomije dolazi se do činjenice da se rasipamo resursima i živimo kao pijani bogataši (mada smo siroti kao crkveni miševi).

Bio sam u Japanu i bio sam impresioniran iskorišćenošću svakog kvadratnog metra prostora. Prosečan Japanac u Srbiji je sigurno zbunjen kada sluša o našem siromaštvu. Živi u 30-tak kvadrata sa svojom četvoročlanom porodicom, ima ogromne troškove saobraćaja, stanovanja. A kod nas vidi neobrađene njive, poluđubrišta-poluruine u centru grada, zapuštene ali mnogo veće zgrade i stanove nego u Japanu...

Niče je rekao da niža kultura od više prvo preuzima njene mane i poroke, a tek onda njene vrline. Mane je lakše oponašati.

Kapitalizam je došao početkom devedesetih godina prošlog veka u Srbiju (i Rusiju, Rumuniju, Bugarsku, Ukrajinu). I sa njime su došli pištolji, pljačke, prostitucija, emancipacija, nasilje.

Srbija, uz pomenute zemlje, ima najvišu stopu abortusa na svetu, i najnižu stopu nataliteta.

Privatizaciju još ne završismo, al ko je mogao da opljačka i prevari obogatio se. A nama ostalima niko nije kriv što nismo bili na njihovom mestu. I mi bi smo se isto ponašali. Zašto se inače ljutimo. Ravnodušnost bi značila da nismo takvi.

Političari koji se bave našom ekonomijom vole da ih zovemo „ekonomski eksperti". Bahati su, ne razmišljaju o posledicama mera koje sprovode, niti ih to interesuje. „Pekar, lekar, apotekar". Sve su mogli da budu i za sve su rođeni i nezamenljivi. Ali im najlepše ide da se poigravaju sa našim sudbinama.

Za kraj nadam se da ćemo posle svih poroka od kapitalizma naučiti i neke vrline koje on ima.